Bora Ćosić (Zagreb 1932.) istodobno je srpski i hrvatski pisac, jedan od u Europi nesumnjivo najprepoznatljivijih naših pisaca u posljednjem stoljeću. Prije više godina, u njemačkom izdanju časopisa Lettre Internacional, broj 125, za ljeto 2019, objavio je važan autopoetički i portretni tekst, naslova “Jergović, moj potomak”. U njemu se, kroz očište moderne europske i južnoslavenske književnosti, bavi obiteljskim ciklusom Miljenka Jergovića, te piščevom društvenom ulogom i položajem u suvremenoj Hrvatskoj. Tekst koji u jeziku izvornika dosad nije objavljivan tiskamo u dva nastavka, smatrajući ga vrlo aktualnim i u kontekstu ljetošnjih društvenih zbivanja u nas.

Ne verujem u porodicu, u tu veštačku nakupinu sasvim različitih osoba koje vezuje samo genetski kod, a ovaj im obezbedjuje tek fizički oblik i ništa drugo. Prolaze dramatične etape razvoja svakog pojedinca, da bi se domogao sopstvene ličnosti, a svejedno, različite vrste društvenog pritiska uteruju ga u onu opštu šemu koju obezbeđuje porodica. Nisu za badava svi totalitarni režimi svojatali smisao porodice, naduvavali njenu ulogu i značaj, ne bi li i vlastiti režim protumačili kao neku vrstu obogtvorene obitelji. Gnusna unifikacija sveg društvenog života, u fašista, kao i u rajskoj scenografiji socijalizma, ide na to da sopstvenu stegu opravdaju utanačenim terorom roditeljskog doma, pa kako strahujemo od rabijatnog tatice i oštrokondže matere, imamo se bojati od oca domovine i od matere Partije. Veliki doprinos sveopštem maltretiranju ljudske rase dolazi od crkve, religijski kult matere i sveg onog kazamata oko porodičnog stola sada se pospešuje kultom majke božije, ideal postaje ona štala gde se događaj tajanstvenog poroda odigrao, te sav svet čovekov lagodno se preobraća u ovčije stado, kome potreban je pastir. Bleji tako naš katolički narod, kao i onaj nekatolički, muču naši muži i mužače oko svojih jasala, jer to malo kuruze, čime ih šopaju, treba takođe primiti kao dar nebesni. Traje tako sveopšti, neizbežni martirij ljudske rase, koji većinom i ponajpre odigrava se između četiri zida roditeljskog doma. Time organizovan je ovaj obruč moderne obitelji, iz koje može se izaći samo skandalom ili oboljenjem. Četiri petine duševnih bolesti korene se u porodičnom krugu, kao što dobar deo ekonomskih i moralnih problema nastaje iz istog izvora. Čak i globalni sukobi između stranaka ili čitavih država verno odslikavaju problematiku patološke pojave života, u obitelji. Antičke tragedije i elizabetanske drame vode ka Strindbergu, Flaubertu i Tolstoju, da bi se konačno difamirao ep o srećnim porodicama, koje ne postoje. Nije familija nikakva sreća katkad u ljudskom životu, pisao je naš pesnik Crnjanski, dok je u Rimu živeo, i Michelangelom se bavio, čovekom u mnogome obesporodičnom. Familije su u ljudskom životu Meduze, veli Crnjanski. Tek je međutim Andre Gide, prvi imao hrabrosti da izgovori jetko: Porodice, ja te mrzim! Nadrealisti su malo olabavili problem, bacajući se na jarryjevsku sprdačinu, Lautreamont pokazao je svoju neurotičnu srdžbu, psihoanaliza dodala je tome naučnički ton, da konačnu tačku antiporodičnosti udari naš savremenik, Thomas Bernhard. Moj junak ovom će se svestrasno priključiti, njegova ključna ideja biće raspad obitelji, jer je svaka obitelj o kojoj se piše u raspadu, - nemoguće je pisati o neraspadnutim obiteljima.  

Tu je onda i Čehov, umilna ruska ptica, a tako nepomirljiva, kada o prilikama porodičnim raspravlja, i onim mutnim spregama između čoveka i žene, koje, neminovno, pre ili posle, tu mutnež pokazuju. Žena je žena. Ona je čestita, poštena, pa i dobra, ali, i pored svega toga, ima u njoj nešto što je snižava do sitne, slepe, tako neke dlakave životinje. U svakom slučaju ona nije čovek. Govorim vam kao prijatelju, kao jedinom čoveku kome mogu otkriti svoju dušu. Ja volim Natašu, to je istina, ali ponekad mi se ona čini strahovito vulgarnom i onda ne znam šta da mislim, ne razumem zašto, zbog čega je toliko volim ili bar zašto sam je voleo… veli onaj nesrećni gubitnik Andrej Prozorov, iz Tri sestre.

Miljenko Jergović, pesnik velikog opsega, pokazao je svoje osećanje neporodičnosti na tlu vlastite obitelji, i one opšte, društvene i državne. Jer ne veruje ni jednoj, ni drugoj. Rođen 1966. u Sarajevu, proživeo je svojih prvih dvadeset pet „bosanskih“ godina do početka proteklog rata, a potom odmetnuo se u hrvatsku tuđinu, iako sam Hrvatom je bio. Budući nigde se i dalje ne oseća doma, mjesta za mene nema ni tamo gdje živim... i nikako mi i nikad nije dobro na mjestu na kojem živim niti u vremenu u kojem živim. Ovo nije nikakav psihogram toga pisca, pa ipak od nečega se mora početi; maleni je čovek Miljenko sa dve godine ostao bez oca, kojeg žena je oterala iz kuće, a da ni kao mater nije mnogo marila za svoje čedo, pa tako budući pisac odrastao je kod djeda i bake. U život sam izašao ravno iz njezine kuhinje, i to je najvažnije što se o meni može reći, kaže Jergović. Baka zaštitila me je od roditelja, omogućivši da se sa njima suočavam kao odrastao čovjek, snažan i emocionalno od njih neovisan... Moju majku, svoju kćer, možda je zaista prezirala. Tako se lament nad nestalom staramajkom meša sa trajnim pesimizmom ovog pisca, nema nama mesta na ovom svetu, a kada ga nađemo, to je onda ona rezervna tačka, bez roditelja smo, samo uz skrb tih starih ljudi koji su nam pretci tek posredno. Nije zato čudno što pisac i ne pati zarad svoga položaja, praroditelji mu u tome mogu samo pomoći, Ovo je jedan život, pesnički, u kome, kao retko drugde, buktao je sraz sa rođenom materom, ne samo zarad toga što je ta osoba bila posebno okrnjena, te uza svu inteligenciju, odbojna, svojeglava, skoro luda. Braneći sebe od stvarnih i fantomskih ugroza, moja majka je bila spremna da me uništi. A otac? Otac me je samo uvjetno imao, piše Jergović. Osim što nije umjela imati djece, bio sam produžetak svojega oca,kojeg je istinski mrzela...

  

Ako je igde raspravljana ta rahla veza između matere i sina pesnika, bilo je to u Prousta. Tamo se takođe adorira pesnikova pramajka, (čija sva moguća preimućstva nisam baš uspeo da razumem), ali osnovne emocije odlaze ka majci, za čijeg života nije se čak ufao nježni sin da obznani suštinu svoga dela. Sve bi se reklo da je to bio skoro nekakav edipalni spoj, jednog ustrašenog efeba i preduzetne Jokaste, a onda, objavljenom njihovom prepiskom otkriva se kako na stvari bila je ovo, često gorka, patološka udruga s mnogo unutrašnjih sukoba, još jedan dokaz neprirodnosti pojave porodice i odnosa u njoj. Da onda, u sredini ove goleme pripovesti, jedna ličnost izgovori onu ublaženu verziju Gidea, jedan plišaniji nalaz, Bernhardov: Uostalom, obitelji su tako dosadne, čovjek samo želi da iz njih izađe.

Nemački je pisac Benno Meyer-Wehlack, kao sedamnaestogodišnji dječarac na kraju velikog rata, odozgo, sa Baltika, pešačio ka svome berlinskom domu, pa ipak, kroz svu muku i jad tog bosonogog i izgladnelog puta, nije posebno žudeo za susretom sa roditeljima. Ne treba mu sad ni jedno od njih. Ne može se s njima opterećivati. Oni su prošlost, on više neće tamo. No prije svega – stari ljudi imaju svoje iskustvo, maknuli su se u sferu bora, grube, ispucale kože, žile po rukama, proređene kose na glavi. Dok hodaju, klecaju, vuku noge, pognuti su naprijed, tapkaju sitnim koracima… Kao da ga uopšte ne veseli ono porodično okolje, ispunjeno tim starcima, kamo ide, bez imalo sućuti prema pojmu roditeljskom. Potom, sledi nekakav zavet, čvrsto odlučuje da nikada neće imati kuću. Možda je taj moj mrtvi prijatelj bio nekakav poseban stvor, ponešto uvrnut, inhibiran, osujećen poviješću u kojoj se našao, svejedno, njegova visoko sofisticirana proza daje mi još jednu potvrdu: ne može se tako lako sa roditeljima, sa porodicom, katkad skoro nikako!

Branko Matan, zagrebački pisac, dugogodišnji urednik progresivnog časopisa Gordogan, vodio je ratni dnevnik 1991-1993, pun ogorčenosti događajima koji su se oko njega odvijali, ali sa jasnim uvidom o stanju okolnih ljudi, pa valjda i ljudi uopšte, šta je to u glavama naših bližnjih? Žive među nama, po svemu podsećaju na nas, pozdravljaju nas ljubazno na ulici, čitaju iste novine, za uzbune sjede u istim skloništima, imaju novaca ili nemaju, vole dobro pojesti, kada je hladno, zima im je, sveučilišni su profesori, ili nisu, u džepu su im ključevi stanova poput naših, a potpuno su nam stranci, nepoznata bića u čijim glavama caruje neshvatljivo crnilo, roje se ose bolesnih misli, kupaju se u strastima o kojima čak niti naši najneobičniji snovi ne znaju ništa…       

   

Došao je onda i ovaj naš pisac, Jergović, takođe u nedoumici spram čovekove rase, posle svega počinjenog u nedavnom ratu, vratio se u Sarajevo, grad svoga rođenja, da raskući dom gde je živeo, jer naše je vrijeme isteklo. a onde, pretura on, ne samo po ladicama punim mrtvih stvari, no i po tačkama svoje prošlosti, najpre onima, gde se sudarao sa ostacima porodice, najpre sa roditeljstvom, koje ga je pritiskalo. Čak i posle već napisane knjige o tome, Jergović je nedavno nadodao kako godinama sam se nakon 3. prosinca 2012. nakanjivao i snebivao nad tim da uđem u kuću na Sepetarevcu i započnem razabiranje, selidbu stvari iz mrtvoga doma. Da mi je, zamišljao sam, da unajmim nekoga pa da zapali tu kuću, zajedno sa svim stvarima u njoj, ili da je dinamitom digne u zrak, pa da konačno budemo gotovi. Nikad više, mislio sam, ne bih se više uspeo uz Sepetarevac, što bi me onda oslobodilo i obaveze da odem u taj grad, Neko drugo Sarajevo imao sam u glavi i u tekstu, gradio sam ga, razvijao i nadograđivao, a ovaj stvarni grad, s tim fatalnim brdom, a na vrhu njega mrtvim domom na Sepetarevcu, tom je Sarajevu, kao i meni samo stvarao smetnju. Zašto najzad, da ovaj premeštaj uzme na sebe, u ime svih koji su mu činili obitelj? Jednom u životu čovjek se ovako preseljava, čisteći za sobom i posljednje predmete i tragove svoga bivanja na nekom mjestu, i bivanja svih svojih koji su tokom proteklog stoljeća živjeli tu, rađali se, pa umirali, i opet se rađali, da bih ja zatim za sve njih morao odlaziti.

Knjiga koju nazvao je Selidba, dokument je o ljudskoj seobi u neko drugo područje, novo i tuđe, a da ono, koje je napuštao ništa manje tuđe mu nije bilo. Posvuda ovdje, i u svemu, niče nešto sa čime se ne mogu sravniti ni usporediti. Iz kulisa moga svijeta, koje nastanjuju moji duhovi, niče novi svijet koji je, da se tako izrazim, protiv mene. Oni koji sumnjičavo prate povremene kavge ovog pisca, njegovu katkad naprasitu isključivost i sukobljavanje sa ljudima koji bi mu možda bili bliski, moraju znati, u pitanju je jedno skoro odbačeno dijete doktora Dobre Jergovića i pomućene Javorke Rejc, koga je, uza sve, podojila muslimanka nepoznatog imena i prezimena. Tako se njegovoj mešanoj krvi, hrvatskoj, nemačkoj i slovenačkoj, ima dodati mlijeko iskoni od jedne anonimne bosanske dojilje. Zadojen međutim, bio je on nekom nepokolebljivom istrajnošću koja, valjda, niče posebno kod dece razdvojenih roditelja i u prilikama rahlih, raskrojenih, rasutih obitelji. A svaka je to, samo ove podmukle udruge prelaze preko svega, jedino da bi se zadržala njihova formalna arhitektura, njihovi dvori sagrađeni od peska i paučine. Pesnik je tako uvek obezroditeljen, makar ne bio Baudelaire, jer ni očuh nije ništa gori od zvaničnog oca, osim što oba nepotrebni su da bi svetsko cveće zla izašlo na videlo. Pesnik, siroče života, čak i kada nije Hans Castorp, upućuje se tako u svet da bi ga razarao svojom pojavom, u nekoj akciji, jedino dostojnoj ljudskog života. Jer svet može biti samo nasuprot čoveku, čovek naspram svetu, a ne da se u njemu nastanjuje, ugodno, a jalovo. Drugo tvrdo stajalište ovog pisca njegova je samoća. Usamljenost nikad ne znači da naokolo nema drugih. Moja usamljenost sastoji se od mnoštva onog što bih nekome htio reći, ali ne mogu jer nema načina da me razumije. Kao da između mene i svijeta postoji jezički problem. Taj jezički problem usred zajedničkog jezika je usamljenost. Ova dolazi od proste činjenice da jezik pisca nikada nije onaj, njegovih čitalaca, pa oni sami, čitajući, imaju izvesti prevod tog čitanog na svoj vlastiti govor, nepesnički. Otud, svoju samoću taj pisac nije baštinio samo biološki, koju mu je djed ostavio u nasljeđe i koju prepoznajem u sebi kao svoj zlatni gen i ključ identiteta. A ipak, i jeste. Mnogo toga upio je od njega, mimo svake rođačke spone, više kao srodnost nekog bliskog bića, od toga djeda, umnog polihistora, melanholika i životnog gubitnika, koji u mladosti okušao je i ratni poraz, služeći u gubitničkoj armadi, austrougarskoj. A evo kako njegov unuk, preturajući davne spise u svojoj konačnoj seobi iz prošlosti u sadašnjost, veli povodom djedove povijesti, prija mi otkriće da se i to zbilo u porazu....Treba se učiti svome porazu... A kako poraz prirodno je stanje pesničkog života, onda i gubitništvo, životno, Miljenkovog djeda, ima pesnički prizvuk.Boraveći sam na svetu, pesnik ima kročiti svojom stazom, ma kako uska i tegobna bila. Imao je Miljenko tri ili četiri godina, ali pamti kako je tada, u koridoru njihovog stana prostirao se tepih, siv i mrgodan, sa dve crvene crte koje su ga ivičile sa strane, pa veli kako, hodajući po njemu, uvek se trudio da ide sredinom, pravo, te da nikad ne zapne bosom nogom o onu crvenu crtu, graničnu. Mislim da me nitko tome nije naučio, nego mi je, kao i toliko toga drugog na početku, samo došlo. Zato što pesnik sve mora naučiti sam, posebno onaj koji se smatra inokosnim, bez roditelja, a čemu zapravo ionako teži. Jer on se već unapred odriče i vlastitog roditeljstva, do kojeg mu nije. Nikada, ni u jednom trenutku u životu nisam poželio biti nekome otac, s obzirom da ni vlastito detinjstvo nisam dovršio...(U slučaju ovog čovjeka, nasljednika španjolske gripe i trajno oštećenog srca - djedovog - među svim porodičnim srcima, neće biti sljedećih generacija, jer on je bez djece i bez ikakve želje i potrebe da na neke buduće ljude u obliku identiteta prenosi svoje frustracije.) Mislim da je i bolje potomcima pesničkim, da ih nema. Šta je mogao sin Nabokov sa sobom, do da juri motornim čamcem u neku nepoznatu daljinu. A tako bi i sa mnogim drugim. Sin pesnikov ima se roditi na sasvim drugom mestu i od potpuno drugog tkiva. Pesnička deca usvojenici su, tek tako mogu potom i sami biti pesnici.

Može se priroda ovog pisca učiniti nekom takođe bešćutna, lišena emocija, a ona, međutim samo tačno i beskompromisno ocrtava pravo stanje stvari među ljudima. Čak i ono, između roditelja i dece. Umirući, Miljenkova mati bila je daleko od svoga sina, čuli su se samo na kratko, povremeno, telefonom. Oprostili smo se onako kako smo i živjeli. Suvišni jedno drugom. Samo majušna pojedinost donosi kratku ispravku tom gorkom osećanju. Odlažem fasciklu s pismima i tražim ono što je oduvijek čuvala u važnoj ladici... negdje bi tu trebao biti komadić gaze, a u njemu mumificiran komadić ljudskog tkiva, nalik iskrzanom konopčiću. To je pupčana vrpca koja me je povezivala sa njom.

  

A zapravo, ko je odredio da one ključne emocije čovekove imaju pripasti samo drugom čoveku, ljudima? Gazim kroz snijeg do koljena, u jednom mi je džepu ljepljiva traka, u drugom škare, pod rukom izrezan komad folije. Jer, doista, upravo spašavam život trešnji koju smo zasadili prije pola godine. Zašto to činim? Bit će zato što sam se sa njom saživio. Ništa mi nije rekla, stabla ne govore, niti mi se mačje umiljavala oko nogu, gledala me kao udomljeni pas lutalica, stabla se ljudima ne umiljavaju, stabla su uglavnom nijema, u se zatvorena, pa ipak sad gazim kroz snijeg i nepodnošljiva mi je pomisao da bi se malenoj trešnji nešto moglo dogoditi. Bit će da u njoj ima nešto s čime se identificiram. Kao što se, recimo, s većinom ljudi ne bih identificirao...To stabalce je usamljeno. Zato mi je tako do njega stalo. 

Biti piscem, to znači biti fundamentalno osamljen, otud izlaze sve njegove očekivane ili neočekivane osobine, njegova sumnjičavost, opreznost, stegnutost. Onaj hod sredinom tepiha, bez skretanja, katkad i nepravedno sektaštvo. Koliko puta ušao je Jergović u nekakav okršaj, s neprijateljem se ne mirim ni oko manjih stvari, čak i kada to nije trebalo. Možda se sva njegova polemička strast uvek odnosi na onu sukobljenost, trajnu, sa materom. Klasičan sraz između oca i sina, već u antici razmera dramatskih i tragičnih, ovde se upravlja ka materi, kao bližem roditelju, Jergoviću nepotrebnom, čak ometajućem. Kakve sve povode pronalazio je on da ovu sukobljenost obznani, utvrdi i opravda. Bila je ta Javorka Rejc moguće posebno neuredna i šlampava u dnevnim poslovima, kao što ni njen sin nije bio uvek i do kraja rigidan po svojim potezima, pa ipak, ta materina neurednost u njegovom štivu poprima goleme razmere, zdrava kao dren, luda i nesretna, a svejedno u onoj traljavosti, za Miljenka nepodnošljivoj, činilo mu se da se nekim čudom, Sarajevo svelo na mjeru njezine neurednosti, pa je čak i svoj rodni grad opanjkao tako što je u mutnim okolnostima te poluistočnjačke varoši prepoznao sav košmar koji je vladao u materinom domu. Kada pronalazim i najsitnije povode za sinovljevsku netrpeljivost prema roditeljki, ponovo pomišljam da se u tome krije sav njegov otpor prema svetu koji ga okružuje, mati bila je taj svet, ti drugi koji su za njega pakao, kao i za Sartrea. Nema pomirenja između sveta i Jergovića, jer najpre, u svetu postoje tolike pregrade, zasadi, predrasude, koje, neka i postoje, ali o kojima treba raspravljati, razobličavajući ih. Kao da u svetu ima previše onih ladica, na kakve nailazio je dok je nekadašnji dom raskućivao, a koje ispunjavane su bile samo neutešnim smećem prošlosti, znacima besmisla kojim ljudski život protiče. Možda bi njegov tok mogao biti lepši i pametniji, makar ni Jergović, kao ni bilo koji pesnik, ne zna kako bi se to postiglo. Jer pisanje postoji zarad potrage za nekom boljom solucijom, uvek neuspešne, pa da bi uspešna bila, sa pisanjem bi bilo završeno. Na toliko mesta ovaj je pesnik vodio boj jezičkim putem, otkrivajući šta sve u tim minijaturnim nakupinama slova, nerazumljivim samim po sebi, krije se.I nekako mi se čini da bi razlika između kave i kafe u ovom jeziku trebala biti očigledna. Razlika između v i f, to je razlika između zapada i istoka, između Italije i Orijenta.

(Vredno je zapaziti vidovit nalaz, lingvistički, ovog pisca, u analizi jednog soneta Skendera Kulenovića, u kome ne čujete da se radi o sonetu, niti vam se uopće čini da je u njoj jezik uobručen ili zasužnjen ikojom vanjskom formom. Velika poezija prepoznaje se po tome što se doima starijom od forme u koju je salivena, i što iz nje jezik izvire i nastaje umjesto da se ona jezikom služi. Ovde kao da se Miljenko domogao fundamentalnog nalaza Saussurea, njegove skepse prema oblicima jezika, istovremeno osetivši da poezija uopšte ne leži u tim slovima, tim rečima i tim rečenicama, no negde sasvim drugde. To drugde, nalik je onim pomislima, iskrslim u ljudskom duhu, a da još uopšte nemaju nikakav formalni okvir, no samo jesu, a da i ne znamo kakve su.)