Predstava je počela prije nekoliko minuta. Mala biljeterka otvori vrata dvorane pa tiho uđe. Promatra publiku.

Mala biljeterka Jesu se smjestili? Da vidim, sjeli su svi, nešto se meškolje, ne volim kad se meškolje, nisu na placu, nego u kazalištu.

Ona hoda gore-dolje po prolazu ne skidajući oči s publike.

Da vidim ko još nije ugasio mobitel. Jedva čekam da nekog opomenem. Po izvedbi obično njih deset ulovim. To je dobar prosjek. Ostale cure niš ne rade. Stoje i gledaju predstavu. Zato ni neće uspjet u životu. Ne shvaćaju ozbiljno svoju poziciju. Misle da smo tu da pregledavamo karte i čuvamo kapute. Kak su naivne. Tu smo da čuvamo kazalište od seljačina, prostaka i alkoholičara.

Zastane. Osluškuje.

Jel ja to čujem neko šuškanje?

Stavi prst pred usne pa utiša prijestupnika iz publike.

Ššš.                                         

Evo. Prestalo je.

Da, to ne volim, kad krenu vadit bombone i žvake pa šuškaju papirićima, ometaju glumce. Iako, glumce nije teško omesti. Jako su osjetljivi.

Takav je i moj Pisac.

Malo se približi Piscu koji sjedi u prvom redu.

Eno ga, opet je u prvom redu. Svaku izvedbu gleda. Ne znam kako mu se više da. Upija vlastite rečenice ko da ih prvi put čuje. A sa mnom doma jedva da i dvije riječi prozbori. U zadnje vrijeme se fura na depresiju. Zavuče se u krevet i tjedan dana ne izlazi. Kaže da svijet ne valja. Ne znam kak vidi svijet ispod popluna, al ok. Pustim ga da se izležava. Bar me ne kontrolira kad odem van i ostanem do jutra. Kad se vratim, obično ga nađem u položaju fetusa. To nije dobar položaj za seks.

Ma bolje da ne mislim na to, ne znam kad smo se zadnji put poševili, a nije da nisam probala. Nagovarala sam ga da se malo vežemo, nije htio, predlagala sam i svinganje, ni to ga ne zanima. I onda mi neko kaže da nisam ok što ga povremeno prevarim. Ne često. Maksimum jednom mjesečno. To se skoro i ne računa. Al inače nam u vezi sve štima.

U dvoranu uđe Čovjek koji kasni. Ona ga šokirano promatra.

A šta ovaj radi? Sad se ulazi? Strašno. Ko je njega pustio? I šta on sad izvodi? Šeta gore-dolje. Šta mu je?

Da ga izbacim? Trebala bi. Kao primjer ostalima.

Dobro, oće on više sjest?

Ne, to stvarno nije u redu. Pod hitno treba uvest reda u ovo kazalište. Da sam ja intendantica, ne bi to tak bilo.

A možda i budem jednog dana. Lako moguće. Pa tek sam počela karijeru. I da, mislim ić do vrha. Najbolje da ću radit za prosječnu plaću i bit prosječna osoba. Nema šanse. Pa ja sam posebna. Ne znam još skroz po čem, al to mi ionak nije prioritet. Prvo se moram zbrendirat. Tak to danas ide.

A di je onaj gubitnik?

Okom potraži Čovjeka koji kasni. Spazi ga u devetom redu.

Eno ga, sjeo je. Napokon. Kolko mu je trebalo. Ne volim kad ljudi kasne, ometaju predstavu. Da nije tak jadan ne bi ga pustila, al sam se sažalila. Imam i ja neke empatije šta god ljudi pričali o meni.

A znam da pričaju svašta. Čak mi je i Pisac rekao da svi znaju da sam mali naci. Vidjeće oni nacija kad zasjedne na tron kazališta. Do tad, sam nek pričaju, ja skupljam informacije. Pratim i pamtim.

Mala biljeterka budnim okom prati zbivanja na sceni i u publici.

Predstava je negdje na polovici. Mala biljeterka hoda gore-dolje po dvorani. Nadgleda. U loži Sretan čovjek pije rakiju iz boce, a u parteru Fini dečko pivo iz limenke.

Mala biljeterka Pa šta je ovo birtija? Pijanac u loži, pijanac u parteru, i kritičar je jedno s nogu strusio. I još sam vidla da dva skriva u džepovima. Kao pravi se fin.

Ma sam čekam da zauzmem fotelju, nula tolerancija na alkohol. Pa nek kažu da sam tiranin, nije me briga, uvešću ja red u kulturu. Preporod ću napravit. To će me odma u Wikipediju lansirat. Tam bi voljela bit.

A mogla bi si je i sama otvorit. Samo, šta ću stavit tamo? Mala su mi postignuća ovaj tren.

Evo, odma mi nije dobro, čim shvatim kolko još moram napravit da se dočepam te stranice. Realno, nisam još ništa postigla. A vrijeme ide. Dvajst dve godine imam. Još malo pa trideset. Ne. Do tad već moram zavladat ovim teatrom.

Jedva čekam. Odma ću vratit skupe prijeme poslje premijere. Umjesto kanapeića od pol milimetra, poštena večera. I šampanjac obavezan. A ne onaj kiseliš za dvajst kuna. Ne može se vodit jedna javna ustanova na tako socijalan način. Pa nije ovo mjesna zajednica.

Baci pogled na gledalište.

Iako sve više tako izgleda.

Pa tu niko ne gleda predstavu. Samo pričaju. U ložama se ne skidaju s mobitela, ovi iz partera još imaju nekog obzira.

Spazi u trećem redu revnu Tipkačicu na mobitelu.

Ili ne. E, pa saće me čut.

Odlučno priđe Tipkačici s kojom uđe u raspravu.

Gospodična.

Da, da, vi, molim Vas, ugasite mobitel.

Niste ga ugasili.

Ne, samo ste ga stišali.

E, sad ste ga ugasili. Hvala.

Pobjedonosno ode do svoje pozicije na vratima.

Koja kučka mala. Al me čula. Sljedeći ću joj put zašarat jaknu kemijskom pa se više neće tako bahatit.

Kak ja volim opominjat. To me ispuni nekim osjećajem, teško ga je opisati, tak moć opija, ja bi rekla. Bolje je od seksa. Iako, i seks volim. Posebno poslovni. Tak se ostvaruju kontakti. Ako zatreba, snimiš susret pa poslje imaš s čim pregovarati. Ja već imam tri videa za potencijalnu suradnju. Kad dođe prilika, to ću iskoristit. Tak se napreduje. Naravno, Piscu nisam ništa rekla, on ionak nema smisla za biznis. I zašto sam ja onda s njim?

Ne, ja njega moram zamjenit. Samo, s kim?

S nekim poznatim, to je sigurno. Anonimusi me ne zanimaju. Pod hitno mi treba neko ko će me lansirat jer od ovog mog Pisca ništa. Piše o sebi već šestu dramu, a o meni još nije ni jednu napisao.

Da, moram si nać novog tipa. Nikako opet pisca. Oni su svi redom bez para. Trebala bi ja glumca. Ti od jedne reklame zdrmaju više, nego ovi što sjede doma pred kompom godinu dana.

Ma kakav glumac? Probala sam s Nabildanim i šta, ništa. Taj ni ne krene, a već je gotov i onda mi pušta porniće. Kao da ja to već sve nisam isprobala.

I sad mi tu po sceni prešetava svoje mišiće.

Sam čekam da budem intendantica. Sve ću ja njih dovest u red. Onaj stari prvi leti. Držimo ga tu na plaći za jednu rečenicu. Kao zaštićen je ugovorom. Ugovori postoje da se mogu raskinut po potrebi.

A trebala bi ja i s Piscem raskinuti. Sve više mi ide na živce.

Spazi Sretnog čovjeka kako odlazi iz svoje lože.

Dobro, šta onaj tamo gore radi?

Odlazi.

E, sad će me čut. Šta on misli da ga nisam vidla kak je cjelu bocu strusio u loži? Alkoholičar prokleti. Kad mu očitam lekciju, neće taj više meni u teatar ni prismrdit.

Idem ga uhvatit.

Mala biljeterka otrči iz dvorane.

Predstava polako ulazi u svoju završnicu. Mala biljeterka stoji oslonjena o zid dvorane, udubljena u komad kad je stresu vrata iza nje koja je upravo zalupio Fini dečko.

Mala biljeterka       Jel to opet neko otišao? Je. Stalno odlaze. Moj Pisac će poludit.

Prošli tjedan je cjela grupa išetala. Ne mogu ih krivit, predstava i nije nešto, probala sam mu reć, al odma se nadurio, izjurio iz stana, šetao oko jezera tri sata, voda ga smiruje. Meni odgovara, zavučem se pod dekicu pa gledam serije. Kad se vratio, rekao mi je da moje mišljenje ionak nije relevantno jer sam ja jedna obična biljeterka.

Vidjet će on kad biljeterka dođe na vrh teatra. Svoje ime na repertoaru može zaboravit. Molit će me da mu pjesmicu postavim. Tak ja to radim, pamtim pa vratim.

Pogleda prema Čovjeku u neredu koji i opet spava.

A živo me zanima kakvu će mu kritiku onaj alkoholičar napisat. Voljela bi da ga popljuje. To će mi olakšat prekid veze. Što brže Pisac dođe do dna, to će mi lakše bit odšetat od njega.

A možda bi mogla probat s tim Kritičarom. Piše roman, to mu je plus. A mogla bi i ja neki roman napisat, on bi mi sigurno dao dobar savjet kak se to radi, neki format, šprancu. Sad ima špranca za sve, mora bit i za romane. To bi moglo bit to postignuće koje čekam jer onaj moj Pisac mi niš ne pomaže. Kao treba talent. Rekla sam mu, ne, dragi, talent nije presudan. Presudna je vidljivost na mrežama.

Dobro da sam se sjetila. Moram pod hitno na instaču kazališta objavit kak je dvorana krcata. Nema veze kaj ih je pola već zbrisalo.

Izvadi mobitel.

Slikam iz kuta iz kojeg se ne vidi da nema nikoga. Stara fora. Uvjek upali.

Fotografira dvoranu pa tipka brzinski.

Pišem, publika oduševljena, pršte ovacije, hešteg hit. Da nisam pretjerala?

Normalno da nisam, u propagandi je nemoguće pretjerat. Tam bi se ja trebala instalirat. Žena koja im to vodi je ionak prestara, ima skoro četrdeset godina. Ta je već gotova. Stari ljudi bi trebali u mirovinu. Sam ometaju progres.

Da, taj marketing bi mi mogo bit odskočna daska. A nakon tog, sve je moguće. Možda jednog dana budem i ministrica kulture. Zašto ne? Treba imat snove.

Sam ti snovi znaju postat noćna mora. Probudim se pred zoru, sva u znoju, oči me peku, migrena me rastura. Frendica mi je rekla da sam previše na mrežama, odma sam je otkantala. Njen profil je ionak bezveze, nema ni sto folovera. A moj instač buja. Prepun je poznatih faca, cure s garderobe su mi sve ljubomorne. To je dobar znak. Na pol sam puta do uspjeha.

A mogla bi se večeras i s Jasnom slikat. I stavit neki filter. Da izgledam bolje od nje. I smanjit joj sise. Uz to ću stavit i neki citat. To će mi moj Pisac smislit. On stalno citira druge pisce. I svi redom zvuče bolje od njega. Al to mu nisam rekla. Neke je stvari bolje zadržat za sebe.

A kako ga je Kritičar nabio šakom. To mi se baš svidjelo. Volim te tipove koji bi mogli zabrijat na sado mazo. Iako, kolko pije, mogo bi taj i pretjerat. Ne znam. Moram dobro razmislit oću bit s njim.

Za sad ostajem s Piscem dok ne odlučim. Sama neću bit. To ne podnosim. Krenu mi te crne misli, nisu ni misli, to su više kao neki fleševi, upadnem u rupu, srce mi lupa, sva se preznojim, osjećam, ne znam šta tad osjećam –

Evo ga, opet počinje, bolje da ne mislim, brzo prestajem.

Da vidim koga da opomenem. To me odma vrati u život.

Osmotri gledalište.

Pa šta je ovo? Nema skoro nikog.

Baci pogled na scenu.

A na sceni cirkus. Šta nisu starog već odnjeli? Jesu, da. Pa šta onda radi tu?

Pa on se vratio! Nije normalan. A kao mrtav je. Mačem proboden. Ne jednom, nego pet puta. I on se takav ubijen vrati na scenu i tu mi se već deset minuta koprca.

Šta mu je? Da nije posenilio? I niko da mu išta kaže.

Ja ne znam šta je tim glumcima, šta izvode, al to stvarno tako više ne može. Mjenjaju predstavu od izvedbe do izvedbe. Sutra ću ih prijavit intendantici.

Ne znam još oću osobno il anonimno. Moram odlučit šta mi je pametnije. To ću na večeri poslje predstave.

Pisac me vodi u restoran. Napokon je dobio taj svoj honorar. Ne znam šta ću naručit, vjerojatno specijalitet kuće. To je najskuplje. Uz to bi mogli i neku butelju. Dok ima para, nek troši. A kad potroši, doći će novi. Pun je svijet muškaraca. A ja sam još mlada.

Predstava je upravo završila. Glumci se klanjaju, publika plješće. Mala biljeterka oslonjena o zid upija svaki zvuk aplauza kao da je njoj namijenjen.

Uskoro ću bit i slavna. Osjećam to u svakoj pori svoje kože.

Prvi gledatelji već kreću prema izlazu. Ona otvori vrata dvorane da ih propusti.

Svijet je stvoren za moje korake.

A sad moram do garderobe.

Mala biljeterka napusti dvoranu kojom odzvanja slabašan pljesak preostalih gledatelja.