Marko je ustao rano, nešto poslije 11 sati. Da se probudio samo pola sata kasnije, zakasnio bi na posao. Ponedjeljak je. Nakon iznimno teškog vikenda, vrijeme je za odmor. 

U ured je stigao negdje oko 11 i 30. U uredu ga čekao kolega koji je stigao par minuta prije njega. To je zaključio po tome što se iz kave još uvijek „dimi“ i po tome što je pepeljara tek napola puna.

"Dobro jutro, kolega! Čemu takva zamišljenost na uranku?"

"Đavlu zamišljenost, pa vidi ti ovog ludog vrimena…"

"I ja gledam, kud će baš danas ovo jugo?"

"Ma, nos’ ga đava. Jutros kad sam usta samo malo pušikalo, a sad već prava jugovina."

"Je, je! Baš to. Priokrene se sve u čas, da je bilo 40 stupnjeva ladnije, smrzla bi mi brava na autu."

"Ma smrzla bi ona i prije kad su nam dali ove Toyote za službena, tribali su kakvog Mercedesa ili Audija. Znaš kako se kaže, što Švabo napravi to ne mrzne."

"Ma pusti sad to, evo nadvio se oblak nad Rastovaču" –  (obojica žurno skaču s ugrijanih kožnih stolica i proviruju glavama prema nebu.)

"A krviti irudove, šta će mi bit s krumpirima? U mene oni moderni, sorta neka Mona Lizina, ne znan kako podnose…"

"Ajde, neš ti šćete, uvik ima kupit. Ta nisi ji ti sadijo…"

(Nakon 30-ak minuta razgovora o krumpirima i vremenu začu se kucanje na vratima.)

Državni službenici, kao prava istinska gospoda koja drži do bontona, maknu noge sa stola i zatvore preglednik na kojemu su se proteklih par minuta listale slike od subotnjeg izlaska na Facebook stranici diska.

"More, more!" odjeknu prostorijom, a kucač ulazi.

"Oprostite gospodo, poslali me po nekakvu potvrdu za brak ovdje kod vas, pa ako bi ikako moglo?"

"Dakuće ono, dođi u 3 sata pa će bit gotovo. Samo ako more malo prije 3 jer do 3 nam je radno vrime."

"Hvala vam puno, vidimo se." – odvrati im pristojni dečkić

12:30

"Marko, evo već podne i po, a u jedan nam je pauza za kavu, oćemo popit jednu do pauze?"

"More, samo da odem na WC."(Marko korača kao John Wayne prema WC-u na kojem je naznačeno: „Za gospodu“, a putem sretne kolegicu iz drugog ureda.)

"Zdravo kolega, ni vi ne možete spavati?" Zabrinuto ga upita, s obzirom da je već vrijeme za poslijepodnevno drijemanje.

"Ne pitaj, cili mi dan glava na prozoru, ne znan šta će mi bit s krumpirima. Orosi gadno svako jutro pa se nasekiram."

Kolegica ga sa suzom u oku pogleda, spusti glavu i nastavi se igrati Enia Morriconea s petom svoje štikle po prostoriji, a on produži u WC s novinama pod rukom.

12:45

(Marko i Vinko sjede u uredu, ispijaju kavu da im brže prođe vrijeme do pauze za kavu. Marko počinje iznositi svoje duševne probleme )

"Tako ti je to, moj sokole. Radiš ko konj i vazda te gaze. Ne briga njega što ti crnčiš cili dan ovden u uredu, njemu ti je samo do njegovog džepa, a nas ko šljivi."

"Ma pusti Marko… Triba se borit, šta ćeš. Nego, poskupo sve. Ja počeo uzimat 24sata, na večernji mi odu pare, al’ nije to to."

"Ma šta će bit, one 24sata mi dođu k’o molitvenik, malešne nekakve. Ne mogu ni sat vrimena ubit s njima. S večernjim sam se bar zabavlja satak i po poslije pauze."

13:00

Nakon kave, pauze za kavu i još jedne kave – vrijeme je za ručak. Od 70 zaposlenih na ručku je bilo njih 80-ak, i nikome nije bilo dobro. Svi su bili pretrpani poslom, nisu ništa mogli stići. Nakon 40-ak minuta nabrajanja i ponašanja kao da su akteri neke novonastale urbane tragedije, radnici se razilaze i idu raditi. Najteže je Marku i Vinku koji moraju isprintati potvrdu za čovjeka koji će doći nešto prije 3.

13:45

"Šta ćemo s onom potvrdom?" Upita Marko zajedljivo

"Ma kud ga đava nosa da danas i dolazi, ako stignemo danas isprintat ćemo mu, a ako ne nije mu do nas." – odgovori Vinko i nastavi se diviti prizorima iz najčitanije dnevne tiskovine.

14:20

Kuc, kuc. (opet netko kuca)

Kod Vinka i Marka postupak se ponavlja, skidaju se noge sa stola, gasi se gugl krum…

"Gospodo, je li gotova ona potvrda?"

"Pobro, ne pitaj. Od jutros 20 stranaka došlo, de knjige de papiri, tribalo obračun napravit, uprlo nas sa svi strana ne znamo mi di udaramo."– obrambeni mu odvrati Vinko

"Ma razumijem, vidim ja da je kod vas gužva." – odvrati im kucač i pregrize jezik da se ne nasmije, te nastavi: „Ali, ako ikako može, da mi to sad isprintate?“

"Drage volje, al ne moremo stić! Dođi sutra, u najgorem slučaju prikosutra, ustvari nemoj prikosutra gužva je neka, dođi tamo malo poslije Gospe."

"Gospodo, ali meni treba samo jedna potvrda, ženim se a bez nje ne mogu papire riješit." – zabrinuto prozbori dečkić

A to, pa što ne kažeš? – Marko ohrabrujuće prozbori, a Vinko se nadoveza:

"Kad je tako, tebi ko tebi, bit će sutra, a u najgorem slučaju…"

I tako su sve nade dečkića kojemu treba isprintana potvrda pale u vodu. Nije se uspio oženiti.

3 godine poslije

Kucač dolazi opet do istog ureda, vidi opet iste stvari ali ovaj put nosi dvije boce vina i pršut.

Vinko i Marko začuđeno promatraju čime su to zaslužili, a dečkić im se obrati.

"Draga gospodo, da vas nije bilo ja bi se oženio. Tek sad vidim koliko ste mi pomogli i koja je vaša svrha, pa evo primite ovo od mene kao znak zahvalnosti."

Dvojica kolega odahnuše, obrisaše znoj sa čela, a onda rekoše: „Dobro je. Mislili smo da ti opet treba nešto isprintat…“