Ja sam Andrej Hložan, autor sada već čuvene fotografije specijalnih vojnih jedinica Kobre u Novom Sadu. Fotografija je nastala u noći 13. avgusta u dvorištu između zgrada na Bulevaru oslobođenja. Bilo je stvarno neko primirije u tom trenutku. Uzeo sam pauzu na trenutak dva-sam. Šetao. Odmarao se, čekirao opremu i odjednom je doletelo pirotehničko sredstvo iz tog dvorišta. Demonstranti su u tom trenutku potrčali ka dvorištu, iz tog pravca je još bačeno nekoliko vatrometa, baklji. I što se kaže - kud svi tu i mali Mujo. I desio se napad na neke ljude - u tom trenutku nisam ni znao šta se dešava tačno i nitko nije ni znao ko su oni.

Odjednom su ljudi počeli da viču - "Pištolj! Pištolj! I ja sam počeo da ga tražim objektivom. U tom trenutku su pripadnici Kobri izvadili značke i ljudi su se povukli. Tu su bila dva ozbiljna problema - mrkli mrak, stvarno ništa nisam video, I velika količina dima. Ja sam napemet fotografisao, uglavnom sam pokušavao da ulovim taj pištolj, potom shvatam da sam jedini od fotografa ostao. I jedini uspio snimiti. U tom trenutku sam bio baš srećan, ali kad je adrenalin popustio počeo sam da plačem. Shvatio sam da sam bio životno ugrožen. Sutradan 14. avgusta kačim fotografije s protesta gde fotografiju primećuje velik broj ljudi. Stižu mi pohvale, čestitike. Ma na čem, mislim se, na ovom haosu u kojem smo se našli svi skupa?!

U tome svemu mi zvoni telefon - javljaju mi se iz redakcije Reutersa za Srbiju i pitaju me - da li znam šta je Reuters? Rekoh, naravno da znam i onda su me pitali da im budem saradnik. Tumi se ostvario decacki san, oduvek sam voleo da gledam fotografije svih događaja koje su pratili kako oni tako i sve ostale svetske medijske agencije. Naprosto mi je dokumentarna fotografija uvek bila zanimljiva. I eto, već skoro se osam godina bavim njome svakodnevno. A ova jedna fotografija promenila je sve. Eh, sve bih dao da ona prokleta nadstrešnica u Novom Sadu nikad nije pala. I da moju fotografiju Kobri nikad nisam niti snimio.