Kad sam saznala da je Vid Barić objavio roman, odmah sam znala da ću tražiti da o tom romanu pišem. Zašto? Prvo, jer me uvek zanima autofikcija, pogotovo ona “urbana”, a drugo - pa jer sam želela da vidim, iz puke radoznalosti, kako piše autor koji se “proslavio” kao moderator kobne književne promocije na riječkom festivalu Vrisak. Sam Barić u romanu ne krije da je pisao svoj tekst za ArtKvart, kojim se priključio polemici koja je usledila nakon promocije, između ostalog i da bi skrenuo pažnju na svoje prozno pisanje.

Vid, autofikcionalni junak “Pisama iz Pekinga”, mladi je muškarac koji - stari. Sustižu ga razočaranja: umesto da se bavi novinarstvom, on je prinuđen da preuzima vesti koje će privući klikove (i to sa srpskih portala), ostavila ga je devojka koju je voleo, izdaju ga kolena, a nekad je vozio skejt. “Druker i seksist”, tako ga doživljavaju na kulturnoj sceni (ovo prvo odnosi se na Barićeve tekstove o ilegalnim pandemijskim žurkama). Barićeva autofikcija je autofikcija muškarca kome je izvučen tepih ispod nogu i koji neki novi “tepih” tek mora da pronađe, možda u Pekingu, gde dobija ponudu za posao u jednoj redakciji. Utoliko se apokaliptična scena s “tramvajem koji je ispao iz tračnica” nakon raketnog napada na “po mogućnosti centralnu bolnicu”, kojom se roman otvara, a koju junak, hronično nenaspavan, halucinira, doima prikladnom. Njegov osećaj da nema kuda dalje u ličnom životu reflektira se u univerzalnom utisku da nemamo kuda dalje, ni politički ni ekološki.

“Koliko će još ljudi od mene okrenuti glavu samo zato što sam (...) stavio na papir ono što mislim?”, pita se autor/junak nakon što smo saznali da je posle Vriska ostao bez nekoliko bliskih prijatelja/ica. Spoljašnjem posmatraču, odnosno čitaocu, zaista se čini preteranim, čak nerazumljivim, ekstenzitet “cancelovanja” koje je autor doživeo u privatnom životu (na primer, on više ne razgovara s dugogodišnjom cimerkom). Tek čitajući “Pisma iz Pekinga” shvatila sam da je ono što je delovalo kao objektivna polemika različitih ideologija verovatno imalo puno veze s činjenicom da većina njenih aktera dolazi iz istoga grada. Barićevo odbijanje da označi ono što je Dora Šustić doživela na promociji kao seksizam ili da naprosto “ćuti”, shvatilo se kao njegova izdaja ljudi koje zna, kako sam kaže, još od detinjstva/rane mladosti. Ali i Barić je doživeo odluku aktera te polemike da posle promocije javno oglase kao izdaju i nerazumljivi napad. On pominje da je sve to značajno uticalo na vidljivost romana Dore Šustić, što je nesumnjivo tačno. Ali Barić i dalje ne razume da je ona na toj promociji zaista bila izložena jedva prikrivenoj, hostilnoj mizoginiji, rodno zasnovanom preziru uvijenom u prezaslađene, diskutabilne hvalospeve. Možda mu niko to nije lepo, smireno, u privatnom razgovoru objasnio. Riječka promocija jest nešto o čemu je trebalo javno govoriti, čak i ako se polemika pretvorila u igre moći i igre tržišta. Ironija je u tome što je Barić za ono čemu je autorka bila izložena odgovoran minimalno, ako je odgovoran uopšte.

Iako previše polemički napisan, stilski neprikladno i predugačko za prozni tekst, deo “Pisama iz Pekinga” posvećen Vrisku efektno ocrtava položaj muškarca koji sebe smatra progresivcem, koji je, kako mu kaže drugarica Erika, “anxious” tip u emocionalnom vezivanju, a ne nedostižni “avoidant”, ali koji je, uprkos tome, izvukao deblji kraj. Barić je, nesumnjivo, kolateralna šteta pravedne, ali nekad ipak i “pravedničke” feminističke borbe, i nadam se da zbog toga neće postati trampista (pogledajte tekst nedavno objavljen u New Yorkeru pod ironičnim nazivom “Čime su muškarci ovo zaslužili?”), jer nam, pred pretnjom kao što je Trump, trebaju progresivci kao što je Barić. Sudeći prema “Pismima iz Pekinga” - neće. Vid Barić ovoga romana nije Vid Barić kojega možda vidite kad ukucate njegovo ime na internetu. Naglasiću još jednom, to vam je muškarac s “anxious” stilom emocionalnog vezivanja! Šalu na stranu, Barić ovoga romana, kao i roman sam, jeste pre svega izuzetno, neočekivano nepretenciozan. To je simpatičan tip kojega je ostavila žena koju je voleo, po svemu sudeći (i) zbog toga što nije bio dovoljno ozbiljan - ne ozbiljan u emociji prema njoj, nego kao odrasla, odgovorna osoba, on ima finansijske poteškoće i uprkos tome što se ne bavi istraživačkim novinarstvom, nego prekucavanjem bombastičnih vesti. Barić je, čak, malčice i sentimentalan, što je prikladno s obzirom na temu ostavljenog muškarca, ali nikad nije pompezno sentimentalan kao neki sredovečni autori autofikcije ili pak kao neko ko nastoji da piše “visoku umetnost”. Štaviše, kad se učini da će takvim postati - kad na splitskom Marjanu pročita tablu s informacijama o panju iz čije truleži rastu novi svetovi gljiva i ostalih vrsta, Vid doživljava malu epifaniju - on će se već na sledećoj stranici korigovati, “zgrožen” da je nešto “toliko jeftino” uopšte pomislio. Na toj tabli piše: “Stari panjevi sadrže više života nego mnoga živa stabla”. Mogao je to biti pravac u kojem će junak ići kako bi pokušao da obnovi sliku o sebi, koju su mu pomenuti društveni i lični događaji sravnili sa zemljom i sad je od njega ostao samo “panj”. Ali on će ustuknuti kad pomisli tu jednu pretencioznu misao, onu po kojoj je, čak i ako mu to trenutno tako ne deluje, u stvari bolji od drugih. Ta epifanija je, dakle, bila lažna i Vid će morati - u Pekingu ili pak negde na pučini mora - još malo da radi na sebi i na mirenju sa svetom kako bi ponovo zadobio volju za životom.

U jednom “disclaimeru” Barić navodi kako ga je urednik knjige upozorio da bi mogao “nastradati kod kritičara” zbog toga što piše “bez pokušaja imaginiranja svjetova” kojima bi “tekstu pružio dodatnu književnu vrijednost”. Što se mene tiče, uvek će mi biti draži nepretenciozan, ali s osećajem za pripovedanje i karakterizaciju napisan tekst, nego potresno neuspeli pokušaj “visoke umetnosti”. Zanimljiv za čitanje, pa i duhovit (Kineskinja koja Vidu šalje mejlove na iskrivljenom hrvatskom pravi je “comic relief”), roman “Pisma iz Pekinga” urbano je milenijalsko štivo i svedočanstvo jednoga trenutka na našoj kulturnoj sceni, ali s neočekivanom notom topline.