Kada sam nedavno sela da uz kafu pregledam petnaestak knjiga koje sam pokupila tokom kratkog boravka u Zagrebu (paket je uključivao i roman jednog svežeg nobelovca, zatim roman najvoljenijeg savremenog hrvatskog pisca, zbirku pesama prerano preminulog novinara i dramaturga, i nešto što se zove "Kučke iz rezervoara"), pažnja mi se na kraju najduže zadržala na jednoj dizajnerski upečatljivoj knjizi manjeg formata. Bio je u pitanju "Recitativ" Toni Morrison u prevodu Miljenke Buljević. Mada je već uveliko deo kanona, prisutna na kurikulumima studija jezika i književnosti, ali i afroameričkih i rodnih studija, osim u ovom poslednjem kontekstu, Toni Morrison, čini mi se, nikada nije bila naročito popularna među čitaocima moje i drugih bliskih generacija. Da je uzrok tome verovatno upravo generacija, shvatila sam kada sam u romanu "Toni" Rumene Bužarovske, o kojem sam za ovaj časopis pisala, pročitala kako već stara majka sredovečnog protagoniste na preporuku uzima da čita Toni Morrison, što je emancipuje od zahteva patrijarhata u kojem je ceo život živela i odgajala sina. Istovremeno humorističan, ironizovan i realističan, ovaj detalj ocrtava Morrison kao autorku čija dela navode na preispitivanje rodnih uloga, ali i kao autorku čija su dela usmerena upravo prema onima koji te uloge već dugo igraju – prema ženama starijih generacija. Ima li – u normalizovanoj percepciji čak i ovog 21. veka – ičega manje "seksi" od takve književnosti? Prodaja knjiga Toni Morrison svakako dobija time što za njima konstantno poseže određena ciljna grupa, ali oni koji gube su čitateljke i čitaoci koji toj "ciljnoj grupi" ne pripadaju. "Recitativ" bi mogao da bude pravi ulaz u svet ove autorke, ne samo zato što je u pitanju kratka priča, njena jedina. Radnja prati dve junakinje od njihovog detinjstva pa do otprilike srednjih tridesetih godina, kroz nekoliko susreta razdvojenih vremenom. Twyla i Roberta se upoznaju kada ih kao osmogodišnjakinje smeste u istu sobu u sirotištu. Iz ove postavke ne sledi, međutim, nekakva srceparajuća priča o patnji dece, siromašnih i/ili Afroamerikanaca. Dve junakinje, kako kaže Twyla, koja je ujedno i pripovedačica, bile su drugačije od ostale dece u sirotištu jer nisu imale – "prekrasne mrtve roditelje na nebu". Nije li ovaj zločest, vrcav opis upravo rasterećujuće blasfemičan? (Što se mene tiče, kada sam ga pročitala, znala sam da sam našla knjigu uz koju ću tog jutra završiti kafu.) Twyla je u sirotištu zbog toga što je njena majka "plesala cijele noći"; razlog zbog kog je Mary, Twylinoj majci, oduzeta ćerka nikada neće biti konkretizovan, ali on, u nekom smislu, i ne može biti "konkretniji" od toga. Maryn karakter dalje će se ocrtati kada pročitamo da je njena "vizija večere" bila "kokice i čokoladno mleko", a kasnije će se ona pojaviti i "uživo" u priči. Ono što fascinira u vezi je sa sposobnošću Toni Morrison da nas istovremeno zagreje za junakinje koje bi u nekoj drugoj knjizi bile u odnosu antagonizma. U

prevodu, mi osećamo jednaku empatiju za Twylu i za njenu majku, čitalac koji Mary posmatra previše negativno nije se stvarno prepustio tekstu. Prikazujući Mary, a kasnije i Twylu i Robertu, istovremeno kao žrtve društvenih odnosa, individue koje teže slobodi u ograničenim okvirima tih odnosa, ali i kao više ili manje bezobzirna i sebična bića, Toni Morrison kreira potpuno zaobljene, uverljive junakinje i temeljno feministički tekst koji na nivou čitalačke recepcije niveliše svaki antagonizam u radnji. Ko je čitao "Sulu", autorkin prvi roman objavljen 10 godina pre ove priče koji takođe govori o dve prijateljice tokom dužeg vremenskog perioda, prepoznaće ono što ovde opisujem.

Sve ovo, međutim, tek je sekundarno u odnosu na glavnu "kvaku" ove priče i detalj po kojem je poznata u istoriji književnosti. Twyla i Roberta su "kao sol i papar", ali, koja od njih je "sol", a koja "papar", ostaje neprecizirano. Tekst se poigrava s čitaocima jer je nemoguće, u kontekstu radnje presudno obeležene rasnim trvenjima u Americi između 1950ih i 1980ih godina, ne pokušavati pogoditi koja junakinja je koje rase. Kada, na početku priče, Twyla kaže kako joj je majka rekla za pripadnike Robertine rase kako "oni nikad ne peru kosu" i "smrduckaju", jasno je koju "boju" čitalac dodeljuje kojoj junakinji. No ubrzo naše uverenje počinje da se klima, na primer onda kada Robertina majka prilikom upoznavanja s Mary i Twylom gleda na njih "svisoka". Koliko god Mary bila upadljivo "nerespektabilna" zbog svoje odeće i ponašanja, nije li nemoguće da je Robertina majka, crnkinja, gleda svisoka? Indikacije koje ćemo nadalje dobijati vrte nas u ovom začaranom krugu, namerno takve da, čak i ako potpuno "vladamo predrasudama" o dve rase, ne možemo konkluzivno da odredimo koja junakinja pripada kojoj. Efekti ovog postupka su mnogi i dosad već istraženi u akademskim radovima o Toni Morrison. Ali neposredni efekat, pogotovo za čitaoce s prostora na kojem pitanje rase nije aktuelno onoliko koliko je to u Americi, zapravo je onaj odbacivanja predrasuda, pa naposletku i samih rasa, kao arbitrarnih, i posledično uklanjanje rase iz jednačine odnosa dve junakinje. Ili, kako u predgovoru priči kaže Jelena Šesnić, to je efekat poniranja u pitanje "tko su i što su, onkraj kategorija rase, klase, spola, dobi, lokaliteta", Twyla i Roberta. Odgovore na to pitanje ispisuje, logično, čitav tekst, ali ga autorka dodatno zaoštrava u jednoj "anegdoti" iz sirotišta, kojoj se junakinje vraćaju do kraja ove priče. Kao deca, prisustvovale su maltretiranju neme Maggie, zaposlene u kuhinji sirotišta, od strane starijih devojčica. Ili ipak nisu samo prisustvovale? "Što se kvragu dogodilo Maggie?", rečenica je kojom se priča zatvara. Jednom kada završimo s analizom rodnih i rasnih pitanja koja vezujemo uz ime Toni Morrison, možemo da se prepustimo čistom užitku čitanja "Recitativa" kao dobre književnosti, povezane, naravno, s problematikom stvarnosti koju odslikava, ali na nju nesvodive.