Nedavno je negde, nekim povodom, ili čak bez povoda - takve floskule se periodično ritualno izgovaraju - reditelj Emir/Nemanja itd. Kusturica izjavio da “ako se ne uhvatimo za vlastite korene, imamo male šanse da se odbranimo”. Nije Kusturica usamljen slučaj. Slični vapaji nad iskorenjenošću i pozivi na povratak korenima opšte su mesto imaginarijuma takozvanih patriotskih intelektualaca u Srbiji. Ono što je zajedničko i Kusturici i svim ostalim uzbunjivačima na opasnosti od iskorenjenosti i pozivarima na povratak korenima - a legion im je ime - jeste da, varirajući opšte korensko mesto u nekoliko odavno otrcanih varijanti - svaki od njih izgovara “vratimo se korenima” u stanju ozarenosti, maltene u ekstazi, sa trogatelnom dikcijom i izrazom lica na osnovu koga bi neki naivčina mogao  izvući zaključak da je “istina” koju trijumfalno saopštavanju plod višegodišnjih spekulacija i kontemplacije na temu kako prevladati istorijske zablude, lutanja, posrtanja i katastrofe koja generiše i neprestano reciklira upravo dominatna nacionalna elita. Ukoliko nekom od dominatno elitnih Srba postavite pitanja - ja sam ih davnih godina postavljao pa na kraju digao ruke - pa čekajte, zar koreni nisu prikladniji botanici nego psihologiji i sociologiji, šta su to (i gde su) koreni i kako im se vratiti, najagresivniji među njima će odgovoriti optužbom za izdaju, oni lukaviji će uzvratiti kontranapadom “to me pitaš sada, kad  Hilandar gori” (alterantiva: “dok nam otimaju Kosovo”), oni pak najpromućurniji će pitanje jednostavno prečuti. Nešto svetla u tu vekovnu pomrčinu uneo je devedesetih godina filozof Slobodan Blagojević u briljantnom eseju “Mitologija i stvarnost zlopamćenja”. “Svaki srpski ‘narodni’ intelektualac”, pisao je Blagojević, “osjeća grižnju savjesti što se previše obrazovao, što je ‘preučio’ (kako reče pjesnik Nogo) i što je tako sebe doveo u opasnost da se odvoji iz narodne zajednice. Na onoj granici s koje bi trebalo da otpočne njegova kritička analiza narodne zajednice i racionalizacija mitskih postulata njena života on ne može da stoji, on bježi natrag, u same mitske postulate, i otvoreno im apologiše, mađija i omađijava narodno i svoje-s-narodom-postojanje. Srpska narodna inteligencija nema hrabrosti da postane nosilac intelektualnog zrenja nacije i da stereotipe nagonskih reakcija zamijeni plastičnom reakcijom onoga što je predstavljeno u pojmu intelligibilis. Stoga je takva inteligencija najveća opasnost po sam narod, jer ga stalno korumpira njegovom vlastitom biologijom, čije se korupcije ni sama ne može osloboditi. 

Tako sprečava razvitak duševni, duhovni i društveni tog naroda”. Sada, kada smo skrenuli pažnju na ulogu korena u dijalektici srpske nacionalne ideje (pojma samog po sebi takođe nejasnog), biće jasnije zašto se centralni roman iz opusa Dobrice Ćosića - fikcionalno delo čiji su pojedini odlomci referentni i u školskim udžbenicima istorije - nije mogao zvati drugačije nego “Koreni”.  Što ne znači da su ideja “korena” i plan za “povratak korenima”  plodovi Ćosićeve invencije, pogotovo ne imaginacije. Ne! Mnogo je to starije od Ćosića. Ćosić ih je samo reciklirao. Cinik bi rekao - vratio se korenima. O čemu se, dakle, radi u romanu “Koreni”? Radnja “Korena” je - piše na koricama Lagunina izdanja - smeštena u vreme političkih promena i previranja srpskog građanskog društva s kraja 19. i početkom 20. veka. Priča prati živote Aćima Katića, čoveka tradicionalnoga kova i radikala, i njegovih sinova Vukašina i Đorđa. Budući političar i očeva nada, Vukašin se vraća sa studija u Parizu i saopštava da se ženi ćerkom liberala Tošića, Aćimova političkog neprijatelja, i da prelazi u njegovu stranku. Aćim ga se odriče i, besan zbog sukoba sa sinom, poziva meštane u selu na dizanje bune. Drugi sin, Đorđe, ugledan i bogat seljak, i njegova supruga Simka u isto vreme imaju bračne probleme jer godinama nemaju dece. U strahu od gašenja loze Simka se odlučuje na očajnički potez: da zatrudni s Đorđevim slugom. Pre nego što se upustim u (psiho)analizu “Korena”, napominjem da sam roman (najpažljivije) pročitao tri puta, s olovkom u ruci, u razmacima od po nekoliko godina. Takođe napominjem da je u Ćosićevim papirima - najbolje je nazvati ih tako - uvek najinteresantnije ono što Ćosić neće da kaže ili ono što kaže hoteći da kaže nešto sasvim drugo; to je poetika frojdovskih omaški, iza svakog Ćosićeva retka iskusno oko vidi rad nesvesnog. Ćosić je nenadmašni majstor truizama i konfaubulacija koje zbog banalnosti izgledaju opipljivo realistično. Nenadmašna je, nadalje, i njegova sposobnost da najopštija mesta lažno, ali umetnički (naopako) ubedljivo, predstavi kao duboke uvide u problematiku, a da svakodnevne kafanske plitkoumnosti prikaže kao dubokomislenost. Krenimo redom. Ćosić to, naravno, nigde neće eksplicito reći - ostaviće to podsvesti čitalaca - ali već sam zaplet otkriva da pisac uzroke srpskih deoba (tako će se, uzgred, zvati još jedan Ćosićev roman), sažete u porodičnu sagu - vidi u Vukašinovu napuštanju Srbije i odlasku na školovanje u Pariz. 

Stvar je sad jasna - Vukašin se iskorenio! Zapad ga je iskvario! Samo što se vratio, poremetio je narodnu idilu, uneo duh smutnje, “zabio ocu nož u leđa” (još jedan topos patriotskog imaginarijuma). Malo mu je bilo što je okrenuo leđa radikalima i prešao u tabor liberala nego se oženio ćerkom Aćimova smrtnog neprijatelja, Tošića. I kako sad razrešiti tu dramsku situaciju. Kako drugačije do li “pozvati narod na bunu”. Tu dolazimo do onoga što Ćosić govori a da to ne želi da kaže. Tako saznajemo ono što i vrapci znaju - ali se malo ko usuđuje javno da kaže - da bune, ometnje, ustanci i ratovi u Srbiji ne proizilaze iz istorijske logike i nužnosti nego iz ličnih samovolja i povređenih sujeta. Istina, uzroci Timočke bune - poredloška za “Korene” - nisu bili tako jednostavni, ali uopšte ne treba sumnjati da nisu bitno različiti od onih Ćosićevih. Bilo je nekako logično - nije mi u stvari jasno šta se toliko čekalo - da se “Koreni”, nakon što su se dogodili kao roman, ponove kao TV serija. Prihvatajući predlog redakcije da napišem prikaz dveju TV serija snimljenih po motivima Ćosićevih romana - jedne prikazane (“Koreni”) i druge čije je prikazivanje najavljeno za jesen (“Vreme zla”) - (drage volje) sam se doveo u položaj penzionisanog zastavnika iz Bloka 21 koji je ranih sedamdesetih, u jeku partijske povike na filmove “crnog talasa” ušao u legendu izjavivši na sastanku partijske organizacije da nepodobne filmove, istina, “nije gledao, ali da najstrožije osuđuje njihove antisocijalističke poruke”. Inkriminisani “crni talas” bio je, inače, zvezdani trenutak srpske kinematografije (delimično i književnosti). Neki od “crnih” autora - Makavejev i Aleksandar Petrović na primer - docnije su se vinuli i do svetske slave. Pogotovo je to bilo logično na vrhuncu moći političke stranke koja je takoreći do juče u svom imenu - radikalna - imala pojam “koren” i koja je, kao ni jedna stranka pre nje (sa izuzetkom komunističke) krenula u stvaranje sveobuhvatnog umetničkog, arhitektonskog i memorijalnog izraza svoje vladavine. Nije da TV seriju “Koreni” - koja se nije vinula ni do srpske slave - nisam gledao baš onoliko koliko legendarni zastavnik nije gledao fimove “crnog talasa”, gledao sam je sporadično, ne duže od 15-ak minuta po epizodi, čisto da vidim ono što sam pretpostavljao da ću videti, a tako ću - kad kucne njen čas - gledati i “Vreme zla”, čiji je scenario, kako sam se obavestio, napravljen po motivima čak četiri Ćosićeva romana, značajno konfuznijih i lošijih od “Korena”, što obećava dobar provod.

 
Uprkos svemu, na osnovu delimično pogledanog, o seriji “Koreni” ipak ne mislim onoliko loše koliko je zastavnik mislio o “crnom talasu”, mada mislim mnogo, mnogo lošije nego što će nova generacija zastavnika - čije mišljenje i ukus odavno ne diktira Centralni komitet nego Centralna otadžbinska uprava - misliti, pa odmah posle odjavne špice zaboraviti šta su videli. Hoću da kažem da “Koreni” ipak nisu totalni fijasko i umetničko-vizuelna  katastrofa poput “Stefana Nemanje” ili “Aleksandra Karađorđevića”. Autorska ekipa jeste izvukla maksimum iz književnog predloška, ali nije mogla nadići ograničenja teksta, niti je to pokušavala, niti se to od nje očekivalo. Kao i obično u srpskim serijama, najbolja je gluma, u rasponu od korektne do odlične, a najslabija tačka su, takođe kao i obično, katastrofalni kostimi, dok se sve ostalo vrti po utabanom bespuću pretenciozne osrednjosti i žalosne predvidivosti, zahvaljujući kojoj se nakon svakog šlagvorta, sa velikom izvesnošću može pogoditi kakva će biti replika. Da je doživeo da vidi seriju, Ćosić, stari laskavac, zacelo bi bio zadovoljan, ne bi škrtario sa pohvalama “sjajnom reditelju i divnim mladim ljudima, odličnim glumcima”, mada (kad smo već na terenu virtualne “šta bi bilo da je bilo” istorije) ostaje enigma - koja će me mučiti do kraja života - kakav bi Ćosić imao odnos s Aleksandrom Vučićem i politikom koja nastavlja politiku Aćima Katića i koja se s toliko energije vraća korenima. Hajde da pogledamo u kristalnu kuglu, nije to toliko misteriozno koliko se na prvi pogled izgleda. Taj odnos bi, kao i u prethodnim vremenima, zavisio od Vučićevih odnosa i stepena uvažavanja Ćosića. To je jedina nepoznanica u ovoj jednačini. Lično sumnjam da bi se Vučić, kao prevejan političar, odvažio da ne uvaži Ćosića. Jer u suprotnom, Ćosić bi se vratio korenima Vukašina Katića.