Basara: Bilo je logično da se Ćosećevi 'Koreni' i 'Vreme zla' ponove kao televizijska serija

Nedavno je negde, nekim povodom, ili čak bez povoda - takve floskule se periodično ritualno izgovaraju - reditelj Emir/Nemanja itd. Kusturica izjavio da “ako se ne uhvatimo za vlastite korene, imamo male šanse da se odbranimo”. Nije Kusturica usamljen slučaj. Slični vapaji nad iskorenjenošću i pozivi na povratak korenima opšte su mesto imaginarijuma takozvanih patriotskih intelektualaca u Srbiji. Ono što je zajedničko i Kusturici i svim ostalim uzbunjivačima na opasnosti od iskorenjenosti i pozivarima na povratak korenima - a legion im je ime - jeste da, varirajući opšte korensko mesto u nekoliko odavno otrcanih varijanti - svaki od njih izgovara “vratimo se korenima” u stanju ozarenosti, maltene u ekstazi, sa trogatelnom dikcijom i izrazom lica na osnovu koga bi neki naivčina mogao  izvući zaključak da je “istina” koju trijumfalno saopštavanju plod višegodišnjih spekulacija i kontemplacije na temu kako prevladati istorijske zablude, lutanja, posrtanja i katastrofe koja generiše i neprestano reciklira upravo dominatna nacionalna elita. Ukoliko nekom od dominatno elitnih Srba postavite pitanja - ja sam ih davnih godina postavljao pa na kraju digao ruke - pa čekajte, zar koreni nisu prikladniji botanici nego psihologiji i sociologiji, šta su to (i gde su) koreni i kako im se vratiti, najagresivniji među njima će odgovoriti optužbom za izdaju, oni lukaviji će uzvratiti kontranapadom “to me pitaš sada, kad  Hilandar gori” (alterantiva: “dok nam otimaju Kosovo”), oni pak najpromućurniji će pitanje jednostavno prečuti. Nešto svetla u tu vekovnu pomrčinu uneo je devedesetih godina filozof Slobodan Blagojević u briljantnom eseju “Mitologija i stvarnost zlopamćenja”. “Svaki srpski ‘narodni’ intelektualac”, pisao je Blagojević, “osjeća grižnju savjesti što se previše obrazovao, što je ‘preučio’ (kako reče pjesnik Nogo) i što je tako sebe doveo u opasnost da se odvoji iz narodne zajednice. Na onoj granici s koje bi trebalo da otpočne njegova kritička analiza narodne zajednice i racionalizacija mitskih postulata njena života on ne može da stoji, on bježi natrag, u same mitske postulate, i otvoreno im apologiše, mađija i omađijava narodno i svoje-s-narodom-postojanje. Srpska narodna inteligencija nema hrabrosti da postane nosilac intelektualnog zrenja nacije i da stereotipe nagonskih reakcija zamijeni plastičnom reakcijom onoga što je predstavljeno u pojmu intelligibilis. Stoga je takva inteligencija najveća opasnost po sam narod, jer ga stalno korumpira njegovom vlastitom biologijom, čije se korupcije ni sama ne može osloboditi.