Kad napokon počnem da čitam naslov koji godinama znam, ali ga nikad nisam otvorila, zanimljivije od same knjige uvek mi bude neizbežno sudaranje očekivanja - posledice statusa koji knjiga ima u kulturi, a koji često perpetuiraju oni koji je takođe nisu čitali - i realnosti teksta. "Noćna šuma" Djune Barnes ima status kultnog klasika kao jedno od prvih dela koje progovara o lezbejskoj ljubavi. Ali fraza "kultni klasik" u ovom slučaju nije potpuno tačna. Kad je neko delo kultni klasik, to obično znači da ono ima široku popularnost, ali izvan mejnstrim kulturnih krugova. U skladu s tim, Djuna Barnes ne nalazi uvek mesto na silabusima univerzitetskih kurseva iz modernizma, pa ga tako nije našla ni na onima koje sam ja pohađala; njeno proučavanje više je vezano za "fringe" kurseve poput onih o rodnim pitanjima u književnosti modernizma ili ženama u modernizmu. Zbog čega? Na to pitanje ne bi trebalo davati konačan odgovor u jednom malom prikazu, ali ipak možemo reći okvirno: tako je bilo zbog toga što se svojom nekonvencionalnošću (ljubav među ženama, rodna fluidnost) nije uklapala u strogi patrijarhalni kanon, bilo zato što, čak i danas, onde gde to više nije problem, postoje brojna modernistička dela koja su bolja i značajnija od "Noćne šume". Kao i uvek, pravi odgovor verovatno je negde između ova dva. Ali vratimo se na frazu "kultni klasik". "Noćna šuma", dakle, nije klasik bez bliže odrednice "kultno". Ali ona nije stvarno ni "kultni" klasik. Kad sam u društvu književnih sladokusaca pomenula o kojoj knjizi pišem, iznenadila sam se kad njen naslov nije naišao na univerzalno prepoznavanje. Čini se da je od Djune Barnes mnogo poznatiji Markiz de Sad. Opet patrijarhat ili nešto drugo? "Nešto drugo" u ovom slučaju bi mogao biti jezik kojim je "Noćna šuma" napisana. Kako je rekao T. S. Eliot, zaslužan za to što je autorka uspela da objavi svoj roman 1936., desetak godina nakon što je počela da ga piše, "Noćna šuma" je roman za pesnike, ne zato što nema radnju (nekakvu radnju ipak ima), nego zato što je onima koji od romana zahtevaju radnju bolje da idu negde drugde. Jezik Djune Barnes, koji čitamo u prevodu Ive Gjurkin, komplikovan je, arhaično kitnjast, afektiran jezik rasula i dekadencije koji dolaze s krahom carstva i njegovih aristokratskih vrednosti nakon Prvog svetskog rata.

Tu se vraćamo očekivanjima. Više nego nekakve akcije, seksualne ili bilo koje druge, "Noćna šuma" je roman atmosfere jednog prostor-vremena, a ona je presudno određena jezikom. Glavni izvor zakukuljene teatralnosti stila ovoga romana jeste junak koji najviše govori, doktor bez licence, transvestit koji se u ženu presvlači noću u svom krevetu ili krišom na usne stavlja ruž bolesnice kod koje ga pozovu. Roman pripoveda sveznajući pripovedač u trećem licu, ali doktor je glasnogovornik ovoga romana. U svom prikazu knjige, Jadranka Pintarić piše kako je tekst "Noćne šume" toliko gust da pri čitanju ne bismo smeli da propustimo nijednu reč. I zaista, ako vam misli odlutaju makar i na sekund - a puno je bilo takvih sekundi tokom mog čitanja ovoga romana, priznajem - već ste izgubljeni i niste razumeli sledeću rečenicu jer niste ispratili prethodnu. No činjenica je takođe da smo s ovim romanom često izgubljeni čak i ako tekst pomno pratimo. Jednostavno nije moguće potpuno razumeti sve lekareve sentenciozne eksklamacije, koje nekad imaju dubinu, a nekad deluju kao nepotrebna patetizacija, premalo povezana s našim sadašnjim trenutkom. Ali sve to kao celina ima smisao ili barem objašnjenje. Visokoparni stil, lepršave, ekstravagantne metafore, logoreja, sve je to jezička sublimacija sadržine - života ljudi koje društvo ne razume i koji su zbog toga na margini: lezbejke, protivnici bračnih konvencija, transvestiti, Jevreji... Roman se otvara pričom o Felixu, lažnom baronu iz Beča, nekadašnje carske prestonice, Jevrejinu čiji je život posvećen želji da bude okružen ljudima od značaja, a onda i da produži svoju lozu. Ta želja mu se ostvaruje na dramatičan način, tako što mu Robin, glavna junakinja-misterija ovoga romana, rodi sina koji je zaostao u razvoju, što ga pak čini osećajnijim, bližim "noći", ali i nevinim, kakva je navodno i Robin. A Robin, koja porodicu nikad nije želela, ostavlja Felixa i sina te se upušta u lezbejske avanture i celonoćna opijanja, ostavljajući za sobom slomljena srca, između ostalog i Norino i Jennyno. To je, otprilike, radnja ovoga romana. Svih petoro junaka "Noćne šume" su nesretni, ali ta nesreća se manifestuje kao ekstaza alkohola, gesta, odevanja i govora. Oni žive u naslovnoj metafori, a upravo doktorovo "izlaganje" (jer on neprestano drži monologe) o noći jeste i najefektniji deo knjige.

"Je li Sodoma postala Gomora noću? Bila je noć, kunem se! Grad koji su predali sjenama, zato ga danas ne odobravaju i ne razumiju."

A ono što deluje kao neverovatna sloboda junaka, sloboda da budu sa kim žele, da se opijaju kad žele, njihova nebriga za društvo, zapravo je neka vrsta odbrambenog mehanizma, možda onog što se zove "reakciona formacija" jer ekstaza je u stvari posledica očaja, temeljnog nemira.

"Jesam li ja kriv što sam se ovaj put pojavio onakav kakav nisam trebao biti, kada sam htio visoki sopran i crvene kovrče do zadnjice, s maternicom velikom kao kraljev čajnik i grudima visokim kao kosnik ribarske škune", pita se, deklamujući, doktor.

Ali "Noćna šuma" je daleko od svake psihologizacije. Jedino o Felixovu poreklu mi saznajemo dovoljno da bismo imali osnovu za ikakvo "psihologiziranje". Modernistički jezik i postupak (labava struktura, svedena radnja, neuhvatljivost karaktera) sublimiraju stigmu koju nose oni koji nisu kao drugi u malograđanskoj Evropi/Americi i nema prostora za ono što se u kontekstu savremene književnosti naziva, negativno, "zapletom traume".

"Noćna šuma" je kultno i/ili klasično delo modernističke i uopšte progresivne književnosti, i kao takvo svima nama bi trebalo da bude na spisku obavezne literature. No to je ujedno teško prohodno delo, duboko usađeno u vreme u kome je nastalo, i stepen neposrednog užitka u čitanju u mnogome će zavisiti od senzibiliteta svakog čitaoca.