"29 tužnih činjenica", novi roman novinara, urednika i pisca Andrije Škare, još jedno je nedavno izdanje naklade Mozaik knjiga u čijem je fokusu mlad muškarac koji – stari. No ako je kod Vida Barića zaista bila reč o mlađem muškarcu, Škarin sportski komentator Marin je već negde između četrdesete i pedesete godine svog života, i njega kao mladog doživljava još samo banka, barem sudeći prema "tužnoj činjenici" ovog romana pod brojem 20 ("Kod uzimanja stambenog kredita banka će vas proglasiti mladim ako prvi put kupujete stan, a mlađi ste od 45."). Mada negde na polovini romana i sam konstatuje da više nije mlad, Marin se ipak tako do tad osećao i ponašao, a radnja romana je na neki način upravo posledica te činjenice. Nakon što se neočekivano onesvesti tokom prenosa jedne košarkaške utakmice, uslediće ono što se naziva "savršenom olujom" (ovde već zalazimo među spojlere): zbog drugog muškarca ga ostavlja dugogodišnja partnerka Andreja, zbog nepopularnosti košarke (još jedna "tužna činjenica") dobija otkaz, a u bolnici mu govore da mora na magnetnu rezonancu, kako bi utvrdio da li ima tumor. Sve se, dakle, promenilo gotovo preko noći, i Marin, koji je dotad provodio slobodno vreme u kvartovskom bircu i pokazivao više iskrene emocije prema partnerkinom sinu Robertu nego prema njoj samoj, prepušten je onome što ostaje od života kada sve njegove nadogradnje otpadnu. Prepušten je, drugim rečima, samom sebi.

Posredi, ipak, nije nešto što bismo mogli da nazovemo psihološkim romanom, niti je u fokusu radnje Marinova transformacija. Kad bolje razmislim, Marin transformaciju ne doživljava; mada ga se pomenute životne promene duboko dotiču, više nego roman o razvoju karaktera, "29 tužnih činjenica" je, kako naslov na određeni način i implicira, roman o neizbežnosti takozvane "krize srednjih godina", o "činjenicama" koje je retko ko uspeo da "hakuje". Tu krizu ovde ne treba posmatrati kao nešto što se manifestuje besnim automobilima i devojkama mlađim od 25 godina, što retko koji muškarac zaista sebi može, ili čak istinski želi da priušti. Najbolje to opisuje Marinov najbliži prijatelj, bankar Gordon. Dok je nekada nalazio način da svaku "seksi klijenticu" pozove na kafu (i tako dalje), šta se dešava sad, kada se i on približava pedesetoj? "I dalje sam napaljen, naravno da jesam. Profesionalno odradim konzultacije i znaš kaj onda? Ne zovem ih na kavu. Kad odu, odem se izdrkat na WC kao zadnji bijednik! To ti je, kume moj, kriza srednjih godina." Ovaj monolog duhovito prati "tužna činjenica" broj 15, koja navodi da vam prijatelji, koliko god lucidni, ne mogu rešiti probleme, no ipak se čini da Gordon ima dobru poentu.

Roman "29 tužnih činjenica" je mogao da ide u pravcu Marinovog potpunog psihičkog kraha i blokade nakon što ga Andreja ostavi. Imamo indikacije da mu raskid teško pada, a pomišlja i da je u depresiji. No očigledno je da Marin, čak i ako je usamljen i neraspoložen, ipak ne pati zaista od depresije. Njegova situacija, mada za njega vanredna, nije "vanredna" stvarno. Partnerka ga je ostavila nakon puno godina veze jer joj nije posvećivao pažnju, pa je upoznala drugoga. On joj, sa svoje strane, nije posvećivao pažnju jer se veza rasplinula u "spiskovima za kupovinu". Sada se pita da li je i dalje voli, ili ju je ipak samo nekad ranije "voleo" (prošlo vreme). Dešava se sve to u četrdesetim, kao, uostalom, i ranije. Marin se razlikuje od svojih prijatelja po tome što nema dece i zvanično nije u braku, ali je njegova egzistencija ipak na temeljan način određena pre svega njegovim godinama, onime što ga s drugima spaja, a ne onim što ga od njih razdvaja. U tom smislu, "kriza srednjih godina", shvaćena manje klišeizirano, a više realistično, stvarni je protagonista ovog romana.

Naslovne "tužne činjenice", ponekad ozbiljne, ponekad šaljive, predočavaju Marinov pogled na svet koji je istovremeno univerzalan (recimo, "tužna činjenica" o lošem stanju hrvatskog zdravstvenog sistema) i suštinski određen njegovim godinama, rezigniranom perspektivom onoga ko polako otkriva da više nije mlad, mada se mladim i dalje oseća. Marin je "običan", prosečan muškarac, lik iz kraja koji o životu ne razmišlja sve dok mu neko drugi ne odgovori na ona pitanja koja on sam nije hteo da postavi. Kako rekoh, to se neće mnogo promeniti ni do kraja romana. Autor se fokusira na tok radnje, koji će doneti neke neočekivane momente, ali i na atmosferičnost svakodnevnih trenutaka poput ispajanja kafe u lokalnom bircu, na nijanse u odnosu među sada odraslim prijateljima, ili pak na pripovedanje samo, koje donosi užitak u tekstu. "29 tužnih činjenica" je topla knjiga napisana autorovim karakterističnim nepretencioznim stilom, s okom za lokalni detalj i atmosferu, pažljivo ulančanih motiva i narativa koji nasmejava i zabavlja, ali ono što romanu ipak nedostaje jeste – veći broj stranica. Naišavši na poneki opis atmosfere u bircu, poželela sam da ga preskočim u korist nešto duže analize Marinovog emocionalnog stanja, njegove prošlosti, ili čak njegove sadašnjosti, na primer, putovanja u Split s kolegama sa kojima piše blog o košarci. Marinov izlet u svet Tindera, opisan realistično, zabavno, a pomalo i zločesto, naprosto slama čitalačka srca svojom kratkoćom. Nije, naravno, reč o tome da je trebalo produžiti spisak Marinovih dejtova sa tri na četiri, pet ili šest. No nije moguće izbeći utisak da je autor imao da dâ više nego što nam je naposletku dao, i to ne u formi svog umeća, nego u formi svog vremena, vremena koje bi se pretvorilo u ono koje mi dobijamo da provedemo s junacima ovog romana. Ponekad se zaglavimo s dosadnim knjigama koje nikako da se završe; "29 tužnih činjenica" Andrije Škare je zanimljiva i dobro napisana priča za koju bismo voleli da je duže trajala.