Putinov Rasputin, Aleksandar Dugin, svojevremeno je napisao, citiram po sećanju: "Istina je ono što mi definišemo da je istina i jednodušno se složimo da je to istina. Posle to samo treba drugima nametnuti kao istinu".

Nametanje "naše istine" - koje samo naoko nema nikakve veze s traktatom posvećenom sineasti, Aleksandru Saši Petroviću - nedavno je detoniralo u Ukrajini, a lako bi moglo da preraste u seriju lančanih eksplozija.

Sad se s Aleksandra Dugina vraćamo na Aleksandra Petrovića. Petrović je bio prvi iz plejade znamenitih jugoslovenskih režisera koji su upisali čuvenu prašku FAMU - Akademiju za film i televiziju, značajniju za jugoslovenski, nego za češki film - i verovatno jedni koji je nije završio. U Prag odlazi 1947., već sledeće, 1948., prekida studije i vraća se u Beograd. Razlog? Rezolucija Informbiroa i posledični prekid svake saradnje, uključujući kulturnu i obrazovnu, s "revizionističkim" - cinik bi rekao nedovoljno revizionističkim - režimom u Beogradu.

Bio je to prvi Petrovićev susret s nametanjem "istine" silom oružja, koje tad pukim slučajem nije detoniralo. Nipošto i poslednji. Imaće docnije Petrović čeonih sudara i s beogradskim "revizionistima".

Po povratku u "revizionistički" Beograd, Petrović nastavlja studije na Odseku za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, a uporedo radi - ispekao je nešto zanata na FAMU - kao asistent režije, scenarista, pisac filmskih kritika u nedeljnicima, a ubrzo i kao samostalni autor dokumentarnih filmova. Stalna publika Kinoteke i beogradski filmofili - vrsta u izumiranju - Petrovićev dokumentarni opus okivaju u zvezde. Nisam, međutim, sklon da se s tim saglasim, uz izuzetak izvanserijskog ostvarenja o Savi Šumanoviću, Drznuću se, štaviše, pretpostaviti da se s tim ni Saša Petrović ne bi saglasio.

Ti rani dokumentarni radovi za Petrovića su bili ono što su za romanopisce kratke priče i novele: savladavanje otpora materijala, stilska vežba, hvatanje stvaračkog zaleta. Nesporno je da se u svim tim ostvarenjima nazire ruka budućeg velikog majstora, ali prava priča o Saši Petroviću počinje 1965. godine, premijerom prvog filma ozloglašenog (i obožavanog) "crnog talasa", kratko naslovljenog - "Tri".

Kao predložak za film "Tri" poslužili su motivi iz zbirke pripovedaka "Paprat i vatra" Antonija "Luleta" Isakovića. (Petrović će i kasnije inspiraciju i motive tražiti u književnosti.) Ostaje nejasno, čak i sa ove distance, kako je film "Tri" - vrlo "crn", "vrlo" neusklađen sa tadašnjom zvaničnom istinom i estetikom - uopšte prošao zamke filmskih ideoloških komisija i deportaciju u tzv. "bunker", spremište zabranjenih filmova, neku vrstu Hall of Fame zatvorenog tipa srpske kinematografije.

(Takvo je to bilo vreme. Srpski blockbusteri behu najmanje prikazivani filmovi. Apsolutni šampion je (antologijski) film "Mlad i zdrav kao ruža" Jovana Jovanovića, snimljen 1971., a zabranjen posle samo dve projekcije i ponovno prikazan tek 2006.)

Pretpostavljam da (manji) deo zasluga ne samo za nezabranjivanje, nego i za odličan prijem filma "Tri" treba pripisati auoritetu autora predloška, Antoniju Isakoviću, prvoborcu visokopozicioniranom u svim srpskim režimima, uključujući Miloševićev - ne treba sumnjati da bi se Lule da je poživeo visoko pozicionirao i u Vučićevu - kome je establishment tolerisao strogo kontrolisane nestašluke i fingirana protivurečenja zvaničnoj verziji.

Veći, međutim, deo zasluga pripisujem ogromnom uspehu koji je "Tri" postigao u svetu. Bio je to zapažen iskorak jugoslovenske kinematografije u veliki svet. Aleksandar Petrović je pozivan (i nagrađivan) na sve velike svetske festivale. Dodeljuju mu najveće nagrade u Jugoslaviji i u drugim zemljama sveta. Na filmskom festivalu u Puli "Tri" dobiva - kako i priliči - tri Zlatne arene: za film, režiju i mušku ulogu. Na festivalu u Karlovim Varima dobija Glavnu nagradu i na kraju ulazi u selekciju za Oscara za najbolji strani film 1966. godine.

Mora da su ideološke komisije i "tamo gde treba" ovako rezonovali: možda "Tri" nije po našem ukusu, možda je previše mračan, ali nema smisla zamerati se moćnom Luletu, film je ipak partizanski, proslavio se, pa će deo filmske svetske slave obasjati i NOB.

Bio je to početak blistave karijere koja će, kako vreme bude odmicalo, bivati sve blistavija. Već 1967. pojavljuju se antologijski "Skupljači perja", koji takođe postižu svetsku slavu. Tad sam već stasao - što znači da sam u međuvremeni beznadežno ostario, davno je to bilo - da sledeće, 1968. godine "Skupljače perja" (dvaput zaredom) odgledam sam u užičkom bioskopu "Partizan".

Neko će se možda zapitati je li tema "Skupljača perja" bila prikladna za učenika osnovne škole, ali takvo pitanje mogu postaviti samo oni koji ne pamte zlatno doba filma u kome je svaka tema bila prikladna za sve uzraste, u kome se sve gledalo, u kome su sale na projekcijama bile dupkom pune, vreme u kome se "karta više" kupovala od takozvanih "tapkaroša" - još jedne izumrle vrste - po dvostrukoj ili trostrukoj ceni (zavisilo je od interesovanja) od one prodajne.

"Skupljači perja" - nije preterano reći onovremena evropska senzacija, još bolje primljena i još nagrađivanija od "Tri" - fascinantan su film, različit i od holivudskih i od domaćih. Gledao sam ga docnije, u razmacima od po nekoliko godina u reprizama po raznim televizijama, i svaki put bih ustanovio da ga zub vremena nije nimalo načeo.

Zubom vremena je još manje načet film po svim parametrima filmske umetnosti bolji od odličnih "Skupljača perja" naslovljen "Biće skoro propast sveta", ponaslovljen - "Nek propadne nije šteta", koji se pojavio 1968. (I Petrović je to ostvarenje smatrao svojim naboljim delom.) Taj film nije prošao nezapaženo, naprotiv, bio je vrlo gledan, dobivao odlične kritike, ali nije dosegao slavu velikog prethodnika.

Sledeće, 1969, godine, ministar za kulturu Francuske Republike André Malraux uručiće Aleksandru Petroviću Orden Viteza reda lepih umetnosti i književnosti.

Sad dolazimo do (barem za mene) najsjajnijeg dragulja u riznici Petrovićeve filmografije, do filma "Majstor i Margarita", snimljenog 1972. po motivima istoimenog romana Mihaila Bulgakova. (Opet barem za mene) nikad pre i nikad posle ni jedan se srspki film nije vinuo do takve koherencije i takvog sklada svih elememata filmske umetnosti. U Jugoslaviji je to mnogima promaklo - nekima i namerno - ali na zapadu nije. "Majstor i Margarita" je, osim domaćim, bio ovenčan i mnogim međunarodnim nagradama, a Saša Petrović je uvažen kao režiser svetskog značaja.

Prava success story, nema što. Previše success da bi potrajala u Srbiji. Već sledeće godine - čim su se ideološke komisje dosetile da se fantastika i sarkazam "Majstora i Margarite" dotiču i zvanične beogradske istine - Petrović pada u nemilost, biva izbačen s katedre za režiju na Fakultetu za film, pozorište, radio i televiziju, napušta zemlju te odlazi raditi u Nemačku i Francusku. Vredna je pomena pikanterija da je jedan Saša Petrović napisao scenarij za film "Emmanuelle 2" (znamo kakav, ali od nečega se ipak moralo živeti).

Dosledan u rešenosti da scenarije piše (i filmove snima) po književnim delima - možemo samo žaliti što projekti zasnovani na pripovetkama Isaka Babelja "Odesa", "Benja kralj", "Crvena konjica" i "Pseće srce" Bulgakova nikad nisu realizovani - Petrović će 1977. snimiti "Grupni portret sa damom", po istoimenom romanu Heinricha Bölla, u kome je glavnu ulogu igrala tad vrlo cenjena i popularna Romy Schneider. Filmski kritičar Tribune de Geneve posle premijere je napisao: "Film je isto tako dobar, ako ne i bolji, od romana".

Još od sredine pedesetih Petrović je snatrio o ekranizaciji romana "Seobe" Miloša Crnjanskog. Dobio je, štaviše, pristanak starog namćora, Crnjanskog, što je samo sebi ravno čudu. Ako je itko mogao pretočiti u film zgusnuto lirsko tkivo Crnjanskijeve epopeje, onda je to mogao Aleksandar Petrović. Da je uspeo - a nažalost nije ili je uspeo u najboljem slučaju delimično - bio bi to film bolji od "Majstora i Margarite", a možda bolji i od proznog originala. Od početka snimanja, 1987., pa sve do smrti 1994., Saša Petrović je - uz mnogo ličnih tragedija i još više opstrukcija - vodio prometejsku borbu ne bi li film priveo kraju. U čemu, kako rekoh, nije uspeo. Verzija koja je prikazana može se opisati kao genijalni fijasko, očaravajući i gledljiv, ali fijasko.

U izvesnom smislu Petrovićeve "Seobe" doživele su sudbinu Crnjanskijevih junaka, Isakovića i njihovih saplemenika, koji su navrat nanos krenuli u Rusiju ne bi li izbegli unijaćenje u Austriji, da bi se ubrzo rasplinuli u ruskom okeanu i pretopili u Ruse. Na mestu na koje su se Isakovići doselili - istok Ukrajine - sad se vodi rat. Crnjanski bi rekao: "Nema smrti, ima seoba".