'Bečki roman' nije velik - nema ni 200 stranica, no čita se u dahu, kao napeti triler, kao uostalom i njegovi prethodni romani, poput "Ruskog prozora", "Severnog zida", "Islednika"i drugih, te ostavlja snažan dojam. Također, tim romanom Velikić preispituje uobičajenu sliku kakvu imamo o Austriji kao sigurnoj i pravno uređenoj državi.

U središtu zbivanja je mladi i perspektivni psihijatar Pavle Marić, homoseksualne orijentacije, koji se odjednom nađe u središtu zavjere kolega iz bečke bolnice. Naime, optuže ga za uhođenje bivšeg partnera, a potom i za trovanje kolega kolačima. Velikiću je ta apsurdna situacija u kojoj se našao njegov sin poslužila kao literarni predložak, no on je otišao korak dalje te spojio dokumentarno i fikciju tako da "Bečki roman" ipak ne možemo čitati kao biografski zapis. Uz to, Velikić u romanu progovara, osim o obiteljskim odnosima, i o korumpiranom pravosudnom sistemu, zavisti, karijerizmu i moći elita koji kroje sudbinu ljudi. Također, o potrazi za istinom, pravdom i smislom, a na kraju i o tome vladaju li našim životima nevidljivi kozmički zakoni.

BestBook: Priča 'Bečkog romana' za predložak ima stvarni događaj - mučno iskustvo vašeg sina u Austriji. Što je bilo presudno da tu bolnu, intimnu priču ispričate u javnosti?

Ništa nije bilo posebno presudno. Slučaj se odvijao, život se odvijao, a onda je sve zaličilo na apsurd. Kad sam u tom ključu počeo da razmišljam, počela je da se gradi jedna paralelna priča u odnosu na onu životnu. Shvatio sam da kroz tekst lakše i bolje razumem situaciju, analiziram je, sagledavam šta je iza pojavnog. Iz toga se javila i misao da priča treba da bude zabeležena.

BestBook: U roman ste transponirali i likove iz 'Severnog zida' - Olgu i Andreja Marića, koji su se doselili u Beč prije 30 godina, te Rudija Stupara, sadašnjeg Olgina partnera, koji je inače glavni lik romana 'Ruski prozor'. Također, u romanu se pojavljuju živi junaci našega doba - likovi Daše Drndić, Miljenka Jergovića i Zvonka Makovića te mnogi drugi. Zašto ste se odlučili za takvu 'tehniku'?

Roman je spoj dokumentarnog i fikcije. Nisam ni pomišljao da prepisujem život, to bi bilo prilično banalno. Ono što je prepisano je sudski proces, ali želeo sam da zahvatim mnogo šire. Razmišljajući o porodici koja živi, ili bar delom živi u Beču, setio sam se Olge i Andreja iz "Severnog zida", koje sam tamo poslao u emigraciju pre 30 godina. I bilo mi je inspirativno, dva davno zaokružena lika razviti dalje u vremenu, videti šta je to u šta su se pretvorili tokom života, izmaštati u kom pravcu se njihov odnos razvio. A kad sam već uveo postojeće fiktivne likove u roman, onda je i Rudi Stupar dobio svoje mesto. Marginalno, ali ipak je tu. To je mala, ili malo veća, igrica sa alter egom, kako je Jergović u svom tekstu o "Bečkom romanu" pametno primetio. Ako je Andrej piščev alter ego, a Rudi Stupar to isto bio u "Ruskom prozoru", hajde malo da pomerim tu vizuru, da podsetim da su to ipak književni likovi, a ne prepisi iz života. S druge strane, kao što sam rekao, dobar deo romana jeste dokumentaran, pa sam uvođenjem stvarnih likova dodatno ojačao tu komponentu.

BestBook: Vaš je junak mladi psihijatar Pavle Marić, koji je žrtva besmislene optužnice za uhođenje bivšeg partnera i trovanje kolega kolačima u bečkoj bolnici, a pritom je'osuđen' još prije završetka suđenja. Što mislite kako je bilo moguće da se takva zavjera dogodi u uređenoj europskoj državi? Pokazuje li to da je većina ljudi, bez obzira na državu u kojoj žive, spremna oklevetati, optužiti, izigrati i pregaziti one koji im smetaju?

Ma naravno, ljudi su svuda isti. U ovom slučaju, dodatnu psihozu je stvarala epidemija izazvana kovidom, drastične mere uvedene povodom toga. Ljudi su živeli praktično pod opsadnim stanjem, u strahu, bez ideje koliko sve to može da traje. Povrh svega, desilo se čitavo more dodatnih okolnosti, kako to u životu zna da bude. I uređene države lako skliznu u sivu zonu, ali proces je ipak na kraju završen u skladu sa zakonom i sa pravdom.

BestBook: S obzirom na to da u romanu iznosite stravičnu sliku srednjoeuropskog pravosuđa, možete li nam reći gdje su njegove najveće rupe? Naime, Pavle potpuno nevin provodi 70 dana u pritvoru te više od dvije godine životari tijekom sudskog procesa, a po završetku te kafkijanske situacije nitko mu se nije ispričao za naneseno zlo, za uništenu karijeru, za denunciranje, za progon...

Mislim da je stravično pregruba reč. Jeste bilo strašno, nehumano, kafkijanski, ali stravični zatvori su ipak van našeg civilizacijskog miljea. Šta se desilo? Pa čuvena, stara austrougarska boljka, a to je sposobnost da birokratski aparat svojim paukovim mrežama, odlaganjem, u tišini, ispod žita, pomera stvari u željenom smeru. Jer jedna strana u tom sporu bila je bliska sferi odlučivanja, dok je druga strana bio stranac bez ikakvih veza i uticaja. Kao što rekoh, tu je i čitav lanac okolnosti, koji je na sreću ostao zabeležen u romanu. Ono što je posaban specijalitet austrijskog zakonodavstva je što pogrešno optuženi ne dobija nikakvu nadoknadu štete nastale tuđom greškom. Austrijski tužioci lako potežu oroz, jer se njihova država zakonski osigurala od bilo kakve odštete u slučaju njihove pogrešne procene. Može im se da se igraju do mile volje.

BestBook: Iz romana izvire stav da je austrijsko društvo zapravo konzervativno, osobito u odnosu prema homoseksualcima, a to nagoni Jozefa, Pavlova bivšeg partnera, na niz lažnih optužbi, ali ne samo da bi sakrio svoju spolnu orijentaciju, nego također da bi napredovao u karijeri. Je li taj Jozef zapravo oličenje tog Zapada, koji ne prihvaća Drugo i drukčije te se nema hrabrosti izboriti za sebe?

Jozef je i sam uplašena žrtva u neku ruku. Mimikrija, dvostruke igre, postali su njegov identitet, u strahu pred porodicom i pravilima ponašanja one primitivnije i konzervativne Austrije. Nijedna zemlja nije jedinstvena celina stavova, normi i ponašanja, pa ni Austrija. Ono što je uzrok nemira je spoljašnja uglađenost, spolja gledano besprekorna funkcionalnost te zemlje. Njeni građani su zaštićeni, dišu najčistiji vazduh, piju najbolju vodu, socijalne mere su blagonaklone, javni prevoz savršen, fasade su okrečene, kućni red je sveto pismo, cene stabilne... dok se ne nađete u nekoj manjinskoj skupini. Tada poiskaču aveti iz podruma, duhovi vremena za koje se veruje da su davno pokopani. A nisu.

BestBook: Također, bavite se i pitanjem imigranata, naime, i Andrej i Pavle Marić su dotepenci, a spominjete i poljskog zubara, albanskog socijalnog radnika i druge useljenike. Što mislite bi li se takav komplot, takva urota institucija i elita, mogla desiti i nekom Austrijancu? Jeste li osjetili predrasude prema strancima dok ste živjeli u Beču kao ambasador?

Nećete osetiti ništa loše dok negde nekome ne stanete na put. Bar mi sa ovih prostora. Vole oni i Srbe, i Hrvate i Bosance, dok su portiri, konobari, prodavci, vozači... Koža im se ježi, ne svima naravno, kad ti dotepenci poskoče na društvenoj lestvici. Govorim o nekom malograđanskom sloju, i stvarno ne bi valjalo da generalizujemo. U Srbiji imamo dovoljno smrtonosnih boljki te vrste da bih sad dao sebi za pravo da pljujem po drugima. Više puta sam rekao, odnos u Srbiji prema drugima i drugačijima je dovoljno strašan da sam mogao u tom smislu da napišem neki srpski roman, ali stvar je u tome da se događaj koji sam imao potrebu da zabeležim desio u Beču, a ne negde drugde. Da li bi sve ovo moglo da se desi nekom Austrijancu? To možemo samo da nagađamo. Ja lično, do ovog slučaja, nisam imao probleme. U toj zemlji sam dugo postojao kao književnik, zato sam i poslat kao ambasador u Beč, jer nisam tamo bio nepoznat. Beč je prepun ljudi sa ex-Yu prostora, ne možete proći ulicom da ne čujete ovaj jezik na kojem se mi razumemo. Pre 15 godina to je bila prijatnija atmosfera. Imam utisak da smo trenutno u jako lošem periodu, globalno. Ali više nisam tamo, kao ni Pavle.

BestBook: Važan dio romana odnosi se na temu roditeljstva i na pitanje jesu li otac i majka krivi za to što se desilo Pavlu, tj. bi li Pavlova sudbina išla u drugom smjeru da Pavlov otac nije bio toliko autoritativan i da je uspio uspostaviti emocionalniji odnos sa sinom te da je majka ranije reagirala ne njegovo ponašanje prema sinu. Koliko roditelji svojim pogrešnim odgojem i krivim smjernicama mogu činiti zlo svojoj djeci?

Roditelji su nedvosmisleno odgovorni za razvoj i puteve svoje dece. Podjednako svojim činjenjem i svojim nečinjenjem. Bez obzira na to što se deca rađaju sa svojim ličnim genetskim kodom. Roditeljstvo zato jeste i teško i komplikovano, jer ako želimo dobro svojoj deci u životu, a valjda svi to želimo, dužni smo da prepoznamo taj kod i u odnosu na njega reagujemo. Deca nisu ni naše kopije ni naše vlasništvo. Andrej je na neki mekan način postao vrhunski, preterani autoritet za Pavla. E sad, od jedne starosne granice, i to dete postaje odgovorno za svoj život. Porodica iz "Bečkog romana" nije primer onih strašnih, disfunkcionalnih porodica u kojima sila dominira. Ne, ovo je građanska porodica u kojoj se ćutanjem, komocijom, podrazumevanjem, glancanjem i favorizovanjem forme, stvorilo plodno tle za nesreću. Ova porodica funkcioniše "tipično austrijski". Jer to austrijsko, o kojem smo govorili, je zapravo sinonim za malo/građansko.

BestBook: Kroz cijeli roman provlači se potraga za istinom i pravdom, a u konačnici i za smislom, a na kraju, u epilogu, pišete o kozmičkim zakonima na kojima počiva ljudski rod, npr. jednog od negativaca sustigla je kazna - obolio je od Alzheimerove bolesti, a istodobno se kod Pavla Marića događa transformacija - zrelost i samostalnost. Vjerujete li da će doista sve negativce sustići zaslužena kazna?

Mislim da se ne može činiti zlo bez posledica po onoga koji ga čini. Ne u nekom religijskom smislu postojanja vrhovnog presuditelja koji stoluje na oblaku iznad nas, već u smislu da zlo jede iznutra. Zavist, očaj, surevnjivost, sva ta negativna upućenost na druge, mislim da podrivaju organizam. Proći kroz pakao koji je Pavle prošao, može se kriveći druge - što nije ni zdravo ni produktivno. Ili se prođe razmišljajući o sopstvenim pogrešnim potezima, a to je onda korak na viši stepenik. Ovo sam krajnje uprostio, ne mogu se skalpelom ukloniti negativna osećanja samo zbog zdravlja, ali princip je taj. To je, valjda, vitalnost. I primerena je mladosti. Mislim da je sasvim opravdano to što je Pavle krenuo dalje.

BestBook: Mnogi na ovim prostorima Austriju doživljavaju kao pravno uređenu i sigurnu državu, no vi ovim romanom preispitujete to općeprihvaćeno mišljenje. Je li tvrdnja lika Daše Drndić da je Austrija prostor u kome je moguća svaka gadost pogled na tu novu Austriju? Je li se vaša slika Austrije promijenila nakon tog iskustva?

Dovoljno sam već rekao o Austriji, o njenim manama i vrlinama. Dašina tvrdnja je samo njena i na žalost ne možemo je pitati o tome. Moja slika? Ne bih rekao da se promenila, samo se proširila. Sad iz prve ruke znam i neke mračnije tonove. Mada, nisam ni ranije bio slep na njenu nikad izvršenu denacifikaciju. Bivalo je tih susreta povremeno, a mi smo im se smejali. Znate ono, kao neki ljudi iz vica. Pamtim susret sa gospođom u godinama, na potpuno praznoj, širokoj stazi u parku dvorca Šenbrun, koja u prolazu dovikne: "Molim, hodajte desnom stranom!". Više nego smešno. A onda više nije bilo smešno.

BestBook: Rekli ste da ste 'Bečki roman' pisali, odnosno da ste se bavili tom temom četiri godine. Koliko je vas to iskustvo promijenilo?

Pa život nas menja, a četiri godine su priličan period. Pogotovo kad su dobrim delom ispunjene strahom, strepnjom, preispitivanjem. Pisanje mi je pomoglo da sve to sagledam dublje, i verovatno objektivnije.

BestBook: S obzirom na vaš status nekadašnjeg žestokog kritičara Miloševićeva režima, možete li nam reći u kakvom ste danas odnosu s aktualnom vlašću? I kako su na vas gledali srpski mediji u slučaju opisanom u romanu?

Moj odnos sa aktuelnom vlašću ni malo se nije pomerio ni promenio tokom protekle tri decenije, jer verujem da je važno i da treba izgovoriti sve što ne valja u državi. Ono šta sam mislio na tu temu ostalo je zabeleženo u kolumnama u Vremenu, NIN-u, i sada u Radaru. Najveći deo tih kolumni sačuvan je u nekoliko knjiga. Ukratko, naš odnos je stabilan - ja njih kritikujem, a oni ne dozvoljavaju da mi se organizuju promocije po Srbiji, i odriču mi pravo na nacionalnu penziju, mada sam propozicije za njeno dobijanje višestruko ispunio. Što se medija tiče (a bio je u tom horu i jedan hrvatski koji je držao tercu srpskim tabloidima) jedva su dočekali da pre presude donesu presudu, sve sa punim imenom i prezimenom i privatnim fotografijama. Punile su se stranice danima. To se čak ni u Austriji nije dogodilo, jer je tamo zakonski kažnjivo takvo nedelo. Ovde smo mogli da ih tužimo, ali čitav protokol je tako uspostavljen da samo neko sa čeličnim živcima i novcem za bacanje može da se upusti u tako nešto, sa nadom da se ti procesi - jer svaki medij bi morao biti odvojeno tužen i suđen - okončaju za deceniju ili dve.

BestBook: Kako biste komentirali sadašnju fazu Vučićeve vladavine, za koju opozicija kaže da se temelji na populizmu, autoritarnosti, zatiranju antifašističke tradicije i medijskoj manipulaciji?

Najstrašnije od svega je što se ta vladavina zasniva na pljački i rasprodaji Srbije, a sada svedočimo i na ubijanju njenih građana. Sve te gradnje bez tendera a sa ugrađivanjem, mitom i korupcijom, svi ti Beogradi na vodi i stanice koje se po više puta svečano otvaraju za kameru, krađa materijala i kupljene diplome, bez ikakvog sankcionisanja, nastaviće da uzimaju danak u krvi. Dve nedelje od novosadske tragedije pohapsili su aktiviste protesta, ali nisu optužili ni zatvorili nijednog krivca zbog rušenja nadstrešnice! Jedina reakcija na 14 uzetih života, od čega su polovina deca i sasvim mladi, je da su tokom noći raščistili i odneli ruševinu, a ona je sadržavala dokazni materijal zločina - fušersku gradnju. Sve ostalo što ste naveli u svom pitanju proces je manje-više na globalnom nivou. Ukrajina, Gaza, izbori u Americi... Mračan je period koji živimo.

BestBook: Vučić je u Skupštini UN-a nedavno izjavio da je jedan od većih neprijatelja Srbije woke kultura. Protiv koga se on to bori na području kulture?

Kultura je za svaku primitivnu i nacionalističku vladavinu samo teret. Ukidaju je sve slabijim finansiranjem. Od takozvanog republičkog ministarstva za kulturu za ovu godinu još nije stigao ni jedan dinar, a mi smo uveliko zagazili u 11. mesec. A to šta on govori i šta se mota po njegovoj glavi, ne mogu da komentarišem, jer to je dijagnoza. Ono što mogu je da komentarišem posledice njegovog delanja.

BestBook: Što bi se trebalo dogoditi da Vučić sam odstupi s vlasti, tj. da izgubi izbore? Je li to uopće moguće?

Nisam optimista u tom smislu. Uz nekakve promućurne savetnike dobro je razradio i razvio poluge svoje vlasti, koje se spuštaju do onih najnesposobnijih i najsiromašnijih, dakle do onih koje je najlakše uceniti. Da ne pominjem konstantan odliv najpametnijih i najsposobnijih građana Srbije, upravo onih koji bi jedino mogli da donesu i ponesu promene. Uz otvorena vrata za odane kompanjone iz okruženja. I onaj deo sveta koji profitira od ovakve politike.