Vrh Vojske Republike Srpske Krajine očekivao je pomoć iz Srbije i Republike Srpske kako bi pružili otpor hrvatskim snagama 5. kolovoza 1995. za vrijeme akcije Oluja. Za tu pomoć su doslovno molili, ali je nisu dočekali...

Srpski Alo u ponedjeljak je objavio transkripte razgovora zapovjednika krajiške vojske s Beogradom i Republikom Srpskom, kao i razgovor Željka Ražnatovića Arkana i Milorada Ulemeka Legije. Kako se može vidjeti iz transkripata, sve je bilo u rasulu, komunikacija je bila otežana, a na zahtjeve da se digne Vojska Jugoslavije i pritekne u pomoć Krajišnicima stizali su neodređeni odgovori, pa čak i psovke. Prenosimo originalne transkripte:

Razgovor Ulemeka i Ražnatovića

(Legija je negde u okolini Dvora na Uni), a Arkan u Bosni na nepoznatoj lokaciji.

5. kolovoz, 20.40

Legija: Je l' Željko?

Arkan: Reci, Legi.

Legija: Je l' možeš hitno da mi pošalješ 100 ljudi? Neka dođu pravac Velika Kladuša.

Arkan: Dobro.

Legija: Pazi, veoma je hitno. Gotovo sam u okruženju.

Arkan: Kažu da tvoji prelaze na stranu ustaša.

Legija: Ma jok, bre.

Arkan: Ali slušaj, i kod mene tuku, tako da ovo što tražiš trenutno je impossible, 'oću reći nemoguće, razumeš?

Legija: Pa, vidi, je l' ne mogu to tu da ti rade?

Arkan: A ko, bre?

Legija: Pa Jugoslavija je tu.

Arkan: Pa to ćemo da vidimo večeras.

Legija: Brate, mnogo mi je hitno.

Arkan: Je l' ne možeš da izađeš?

Legija: Ne znam, al' narod moramo da spašavamo.

Arkan: Razumem.

Legija: Ajde, vidi šta se može.

Arkan: Znam, znam, ali razumeš?

Legija: Ajde, čekam ih ujutro.

Razgovor Ratka Mladića s nepoznatom osobom

5. kolovoz, 18.27

Mladić: Sve ide ono iz Knina i ostalog dole.

N.N.: Pa jesu ušli u Knin?

Mladić: Ušli su oni bez borbe u Knin, jebi ga. Narod neće da brani to.

N.N: Pa ušli su i u Benkovac.

Mladić: Pa verovatno su ušli jer to izgleda o nečem se radi.

N.N.: Kako ti, ovaj, se osećaš?

Mladić: Pa umoran sam, k'o mrtav. Biće bolje jednog dana.

N.N.: Pa reci mi ovako, nećete ih pustiti dalje?

Mladić: Koga, ove izbeglice?

N.N.: Ne, nego ustaše.

Mladić: Ustaše nećemo, ali treba da pomogne svaki Srbin. Oni su sa pola sveta krenuli na nas.

N.N.: Čuvaj se ti. A reci mi je l' ti treba neka pomoć, ovo što ja mogu?

Mladić: Ne bi bilo loše da malo pošalješ goriva.

Razgovori Mrkšića i Perišića

5. kolovoz, 14.52

Mrkšić: Idu i prema Dvoru, opasnost je za put i za most i morate nam reći šta da radimo. Hoćete nam pomoći ili šta da radimo?

Perišić: Halo, Mićo, ne znam šta pitaš.

Mrkšić: Pa hoće li biti kakve pomoći ili šta da radimo? Ovako samo gubimo ljude i mrcvarimo se.

Perišić: Ja što mogu da pomognem - pomažem. Imaš li vezu s tvojim imenjakom?

Mrkšić: To znači, nakon svih ovih stvari koje su se desile, mi smo ostavljeni sami sebi?

Parišić: Pa, jebo ga, valjda ti znaš mene.

Mrkšić: Pa, znam ja tebe lično, ali činjenice su činjenice. Nama je 5.000 izbeglica iz Plaškog zakrčilo put, a ako ovo popusti, da pukne, onda će da zakrče sve... A ako ne pojačamo linije, neće biti dobro, a ja rezervu nemam. Tako da znate. 

5. kolovoz, 17.25

Mrkšić: Ovo ovde, brate, je tragedija.

Perišić: Je li?

Mrkšić: Tamo kod Tarbuka preti presecanje onog puta koji nam je glavni. Petrinja mu je okružena. Ovo gde ja sedim ljulja se, razumeš me?

Perišić: Da.

Mršić: Ljulja se. Ja ovde imam 150.000 ljudi svega skupa. Putevi su zakrčeni izbeglicama i njih gađa avijacija. Kod Tarbuka je haos, a ovo na Kordunu se sve drži. I u smrtnoj opasnosti je sve. To je 150.000 ljudi, Momo. A, jebi ga, jeste l' nas osudili na smrt ili šta je?

Perišić: Pa, Mile, sunce mu krvavo, šta ja da uradim?

Mrkšić: Pa pitaj glavnog šefa šta da se radi. Mi smo ovde, brate moj, velim ti kako je.

Perišić: Evo, ja u sedam imam sastanak s njim upravo za to.

Mrkšić: Pa dobro, Momo, je l' niko ne može za nas da učini ništa, da nam pomogne. Ne možemo mi samo da se držimo nikako. Ja idem krpat te linije, ostavljam mrtve nesahranjene, putevi zakrčeni izbeglicama. Vidiš ti šta je to! Ovo ovde gde sam se ljulja i ja verujem da ću večeras biti odsečen od gore i onda smo - kaput.

Perišić: Dobro, Mićo, javiću ti se oko osam sati.

Mrkšić: E, molio bih te da glavnom šefu preneseš tako.

5. kolovoz, 18.10

Perišić: Nije samo kod tebe, nego kod sviju, razumeš?

Mrkšić: Znam, ali znaš šta mi je najgore? Što mi je, i tako dalje.

Perišić: Ja sam jednom pretio prst da bude sad u sedam, znaš.

Mrkšić: Slušaj ti mene dalje, ako ti sada ne kreneš na Vinkovce i na Osijek, ovo je sve u kurcu.

Perišić: Dobro.

Mrkšić: E tako ti stvari stoje.

Perišić: Dobro, idem sad.