Bakkerov roman je, u poređenju s postmodernističkom književnošću Thomasa Pynchona, neznatno delo čije teme vas mogu interesovati više ili manje. Naslov se odnosi na dva muškarca: na Simona, geja samca koji se bliži pedesetoj, i njegovog oca, Cornelisa, koji je navodno poginuo u avionskoj nesreći nešto pred sinovo rođenje. Simon radi u salonu koji je nasledio od dede, pomaže majci na bazenu s autističnom decom, pije pivo s lokalnim piscem (koji nesumnjivo predstavlja samog autora), povremeno s nekim završi u krevetu. Cornelis, za koga svi u Holandiji veruju da je mrtav, pod imenom Carlos radi kao frizer na Tenerifima, gde je ostao izašavši iz aviona pre nego što je avion eksplodirao.

Premisa romana implicira Simonovu potragu za nestalim ocem i priču o prekinutim vezama i traumi. Ali roman je, koliko god ga iskosa gledala pokušavajući da u njemu pronađem neku skrivenu dubinu, tek masa neodlučnih motiva i strukturalnih nedoslednosti, primerenija autoru-debitantu nego nekadašnjem dobitniku Independent Foreign Fiction Prize, preteče Internacionalnog Bookera. Na početku, motivi deluju dobro ulančano, čini se da će nas motivski lanac nekud odvesti. Simon je pomalo čudan usamljenik koji na zidu drži postere profesionalnih plivača. Njegova majka kaže da je on "veliko dijete s frizerskim salonom", zbog čega je idealan da joj pripomogne u odsustvu koleginice koja je otputovala na – Tenerife, naravno. Sve to, dakle, deluje kao da nekud vodi (na Tenerife), i da čitalac može da se opusti na sofi ili ležaljci s ovom promišljenom, iako pomalo predvidljivom, knjigom u rukama. No ubrzo se knjiga ispostavlja nepredvidljivom na nepromišljen način. Motiva – elemenata radnje kojima tekst pristupa s posvećenošću koja implicira dublje značenje – sve je više: plivanje; autistična deca; frizerski poziv; pisanje (onaj pisac zahteva da, radi istraživanja za knjigu, sa Simonom provede nekoliko dana u salonu); avionske nesreće; čak i smena godišnjih doba. Struktura koja započinje sa Simonom kasnije nas prebacuje na njegovog oca, da bi se potom vratila na Simona i onda ubrzo bez reda ponovo uvela oca, sve da bi na kraju čitali poglavlja iz perspektiva sporednih junaka.

I sve ovo čitalac odlučan da uživa na svojoj sofi ili ležaljci mogao bi da oprosti – kome, uostalom, smeta malo strukturalne nedoslednosti i viška motiva, osim kritičarima? – kada bi roman dao ono što svojom premisom najavljuje (ili pak izneverio naša očekivanja na dosledan, promišljen način). Ali "Frizerov sin" ne daje odgovor ni na jedno jedino pitanje, što nije samo frustrirajuće, nego je i literarni neuspeh. Zašto je Cornelis/Carlos odlučio da napusti svoj holandski život? Nikoga ne obavestivši, on kreće na put s praktikantom iz očevog salona, dakle, muškarcem, ostavivši trudnu ženu. Čitalac je tu malčice zbunjen. Šta autor pokušava da postigne implikacijom da je i Simonov otac, kao i Simon, gej? Carlos praktikanta pušta da nastavi put sam (praktikant će poginuti) i započinje život na Tenerifima, gde će se ponekad videti s nekom ženom, ali će do kraja romana ostati samac, sa psom za najboljeg prijatelja. Čitalac ne razume više ništa. Da li Cornelis/Carlos nije želeo da radi s ocem u salonu, ili nije želeo dete, ili nije želeo dete sa svojom ženom, ili je pak biseksualac koji nikada nije izašao iz ormara? Po svoj prilici, u pitanju je sve to zajedno i nijedno istovremeno. Da je ovo stvaran život, radilo bi se o veoma zanimljivoj psihologiji, ali tu nam psihologiju ovaj roman čak ni ne ocrtava, kao što ne ocrtava ni odgovor na druga upadljiva pitanja, poput onog zašto je i Simonova majka ceo život ostala sama, ili kako to da Simon nikada ranije, pa ni u pubertetu, nije pokazao interes za priču o svom ocu. A ako se još uvek nadate da će Simon krenuti put Tenerifa – ne baš; on jedva da je majku, koja o tome nikada nije puno govorila, tek sad ponešto ispitao, zadovoljivši se istraživanjem nesreće na internetu.

To, još uvek, nije sve. U jednom trenutku (u dva trenutka, tačnije) čitamo kako skoro pedesetogodišnji Simon odvodi autističnog osamnaestogodišnjeg mladića Igora u salon, navodno da mu skrati kosu, da bi ga onda ubedio (prilikom tog drugog trenutka, druge posete) da se popne na sprat, gde će pokušati da ga navede na seks. U pitanju je mladić čiji mentalni razvoj odgovara mnogo, mnogo mlađoj osobi, budući da on ne ume ni da govori. Kada mladić odjednom ipak promrmlja "ne", Simon se šokira i postidi, a čitalac odahne – koji je, međutim, literarni smisao predatorskog postupka protagoniste, naprosto mi izmiče. Reč je o ekstremno moralno problematičnom činu, a uprkos tome što se Simon postidi, ostatak romana, preokupiran nebrojenim drugim temama, ne daje naznake da je autor svestan tačno koliko (ekstremno) je taj čin problematičan. U pitanju je događaj koji se ne može svesti tek na usputnu epizodu, jer odlučivanje na takav čin nužno u potpunosti obeležava karakter protagoniste – ne i u autorovim očima, jer Simona, sudeći prema tekstu romana, na kraju treba da doživimo kao podjednako "simpatičnog" kao i na početku. Simonov stid imao bi smisla da mu je u romanu posvećeno prostora; ovako, on deluje samo kao brzopotezni izgovor. Scene koje prikazuju seksualnu zloupotrebu dece/osoba s autizmom (Igor je mladić od 18 godina, ali biće dete i sa 68) nešto su najstrašnije i najpamtljivije u književnosti, čak i ako samo očekujete da će se dogoditi, ali tek "Frizerov sin" mi je otkrio kakav stepen jeze izaziva takva scena/očekivanje kada ste negde duboko nesigurni da li vam autor, u moralnom smislu, "čuva leđa" (kao što to čini, na primer, Kristian Novak, u jednoj od najstrašnijih i najpamtljivijih scena hrvatske književnosti). "Frizerov sin" je kao celina u najmanju ruku ispodprosečan roman, neočekivano loš s obzirom na to da je njegov autor iskusan i nagrađivan, i da je reč o delu u prevodu, delu koje se, dakle, moralo koliko-toliko istaći u zemlji u kojoj je izvorno objavljeno.