"Nevena i Ruža" poslednja je knjiga nedavno preminule nobelovke Luiz Glik, kratka proza kojom se završava dugogodišnja karijera pesnikinje. U prevodu "pripovest", u originalu je ovaj tekst sama autorka odredila kao fiction. I zaista, teško bi bilo reći da li je posredi pripovetka, ili priča, ili čak, i možda najpre, jedan veoma, veoma kratki roman (pedesetak stranica s puno belina). Tekst čini neka vrsta toka svesti dve bliznakinje, Nevene i Ruže, koje na početku pripovesti još uvek ne znaju ni da puze. Kakav je tok svesti bebe? Nije ovo "Buka i bes", Nevenini i Ružini osećaji pretočeni su u reči koje one još uvek ne umeju da koriste, kako se na nekoliko mesta u knjizi i napominje. Upravo je tema usvajanja jezika i kulture, međusobno nerazlučivo isprepletenih, jedna od tema ove knjige, mada joj, između ostalog i zbog malo prostora, nije pristupljeno na konkluzivan ili čak sistematičan način. Luiz Glik ne donosi zaključke, ona više postavlja pitanja. "Bio je to radostan dan. Na stropu su bili baloni. Imat ćemo zabavu, pomislila je Ruža. Kako li je to znala?," pita se sama Ruža za sebe. Preciznije bi bilo reći da je ono što čitamo "doživljeni govor", a ne tok svesti, ali Ruža naravno ne zna ni da govori. Bizarno je tako se izraziti, ali posredi je ovde neka vrsta personifikacije živog bića koje još uvek ne govori, pa, mada je njegova ljudskost nesumnjiva, ono samim tim još uvek ne poseduje temeljnu odliku ljudskosti, ono što čoveka razlikuje od životinje, a to je jezik kao sistem. Utoliko je postupak Luiz Glik zaista "poetski inovativan", kako knjigu opisuje blurb hrvatskog izdanja, a vi ste tokom čitanja podstaknuti (tačnije prinuđeni) da zamislite svet iz vizure bebe, što tekst čini istovremeno duhovitim, dirljivim i neobičnim, nečim što još niste čitali. Književni postupak "oneobičavanja", koji su ruski formalisti postulirali kao sastojak svakog inovativnog, a samim tim i uspešnog dela, ovde je prisutan u krajnje doslovnom smislu. A budući da je autorka pesnikinja, ova knjiga se takođe jednoglasno doživljava kao "poetična", no meni se ipak čini da "poezija" ovde proizlazi iz dirljive i simpatične teme više nego iz jezika, ili čak slika koje taj jezik oblikuje.

Prethodno sam rekla da Luiz Glik više postavlja pitanja nego što daje odgovore, ali to je samo zgodna fraza, stoput upotrebljen obrt reči koji na ovu knjigu baš i ne može da se primeni. Kao što činjenica da je autorka prevashodno pesnikinja nameće utisak da je knjiga poetična, tako i činjenica da je autorka nobelovka nameće utisak da je tekst temeljno promišljen i samom sebi dosledan. Ali, u realnosti, knjiga pre odaje utisak inspirisane skice (koju je načinila talentovana autorka) nego dosledno konstruisanog teksta koji želi da postavi neka konkretna pitanja. Verovatno otud i disclaimer "pripovest", naznačen na korici (u originalu kao i u prevodu). Kada pominjem doslednost, čak i ne mislim toliko na sadržinu ili zaokruženost priče (koja se završava relativno proizvoljno, kada bliznakinje proslave prvi rođendan), koliko upravo na pomenuti postupak oneobičavanja.

Bliznakinje, koje su inače suprotnost – Nevena je povučena, buduća spisateljica, a Ruža svojom energijom od odraslih izmamljuje šećerleme – usmerene su, logično, najviše jedna na drugu i na svoje roditelje, kao i na neobičnosti sveta koji tek otkrivaju. Tako recimo Ruža misli kako je Nevena razdražljiva: "Ugledaj se u mene, mislila je Ruža, ali to nije znala reći." Mi možemo da zamislimo da je beba tako nešto "pomislila", odnosno osetila, o svojoj sestri, i upravo je ovakva vrsta humanizacije živih bića na čije se suptilne mehanizme percepcije inače ne obraća pažnja najveća vrednost ove knjige. Ima tu zaista dubokih uvida, poput onog kada Nevena sanja da je naudila Ruži, i mada u stvarnosti obe ponekad naude jedna drugoj, Nevena je ipak sigurna: "Ali da Ruža sanja takve snove, to je bilo nemoguće." Luiz Glik nam ovde poručuje da nemogućnost da pripišemo drugima svoja najintimnija osećanja ili želje za koje mislimo da su neprikladne i da ih imamo samo mi, baš kao i ostale stvari koje će nas činiti ljudima, nastaje već u ranom detinjstvu. Svakako da ona nije prva koja je to rekla, ali, zbog toga što nas tera da sve ovo zamislimo, ova knjiga ipak na nas ima jači efekat od nekakve psihoanalitičke studije, kao što uostalom dobra književnost uvek ima. Ali tekst "Nevene i Ruže" na momente gubi na uverljivosti. Ako se rečenice poput one da je Nevena u nešto poverovala "premda bi inače uvijek stala i dobro razmislila" mogu opravdati humorističkim efektom koji izazivaju, a takođe su i zamislive (zamislivo je da beba pričeka s nekim postupkom dok "razmisli", čak i ako ne "razmišlja" na način na koji to čine odrasli ljudi), u nekim drugim slučajevima postupak već postaje previše "začudan". Recimo: "Valjda osjećam krivnju, kao Židovi koji su ostali živi, pomislila je Nevena.

To je naslijedila od Oca. Otac je bio pun židovske krivnje premda je bio samo napola Židov. Tako je barem rekao." Ako je ovde cilj humor, onda je taj humor banalan. Ako je cilj kontekst, onda je taj kontekst višak, jer ga ostatak knjige ne nudi u dovoljnoj meri da bi ga na ovom mestu opravdao. Knjiga se i inače koleba kada je reč o perspektivi – tekst ponekad progovara iz vizure roditelja, recimo onda kada čitamo da je otac bliznakinja "posle toliko godina muke i truda napokon savladao smiješenje nepoznatima." Ili je otac to u stvari nekada izrekao, a nama sada dolazi prelomljeno kroz misli bliznakinja? Ako je ovde i ostavljeno prostora za nagađanje studenata i teoretičara književnosti budućih pokolenja, kritika danas, pre nego što Luiz Glik potone duboko u nedodirljivost književnog kanona, ipak mora jednoznačno negativno da oceni ideju da beba može razumeti koncept krivice (i to jevrejske), pa makar je buduće interprete proglasile uskogrudom. Nevena i ruža spontani je prozni uradak iskusne pesnikinje pre nego literarno remek-delo – čak i ako mu se u nekim trenucima približava.