Spontani prozni uradak nobelovke Louise Glück prije nego literarno remek-djelo

"Nevena i Ruža" poslednja je knjiga nedavno preminule nobelovke Luiz Glik, kratka proza kojom se završava dugogodišnja karijera pesnikinje. U prevodu "pripovest", u originalu je ovaj tekst sama autorka odredila kao fiction. I zaista, teško bi bilo reći da li je posredi pripovetka, ili priča, ili čak, i možda najpre, jedan veoma, veoma kratki roman (pedesetak stranica s puno belina). Tekst čini neka vrsta toka svesti dve bliznakinje, Nevene i Ruže, koje na početku pripovesti još uvek ne znaju ni da puze. Kakav je tok svesti bebe? Nije ovo "Buka i bes", Nevenini i Ružini osećaji pretočeni su u reči koje one još uvek ne umeju da koriste, kako se na nekoliko mesta u knjizi i napominje. Upravo je tema usvajanja jezika i kulture, međusobno nerazlučivo isprepletenih, jedna od tema ove knjige, mada joj, između ostalog i zbog malo prostora, nije pristupljeno na konkluzivan ili čak sistematičan način. Luiz Glik ne donosi zaključke, ona više postavlja pitanja. "Bio je to radostan dan. Na stropu su bili baloni. Imat ćemo zabavu, pomislila je Ruža. Kako li je to znala?," pita se sama Ruža za sebe. Preciznije bi bilo reći da je ono što čitamo "doživljeni govor", a ne tok svesti, ali Ruža naravno ne zna ni da govori. Bizarno je tako se izraziti, ali posredi je ovde neka vrsta personifikacije živog bića koje još uvek ne govori, pa, mada je njegova ljudskost nesumnjiva, ono samim tim još uvek ne poseduje temeljnu odliku ljudskosti, ono što čoveka razlikuje od životinje, a to je jezik kao sistem. Utoliko je postupak Luiz Glik zaista "poetski inovativan", kako knjigu opisuje blurb hrvatskog izdanja, a vi ste tokom čitanja podstaknuti (tačnije prinuđeni) da zamislite svet iz vizure bebe, što tekst čini istovremeno duhovitim, dirljivim i neobičnim, nečim što još niste čitali. Književni postupak "oneobičavanja", koji su ruski formalisti postulirali kao sastojak svakog inovativnog, a samim tim i uspešnog dela, ovde je prisutan u krajnje doslovnom smislu. A budući da je autorka pesnikinja, ova knjiga se takođe jednoglasno doživljava kao "poetična", no meni se ipak čini da "poezija" ovde proizlazi iz dirljive i simpatične teme više nego iz jezika, ili čak slika koje taj jezik oblikuje.