Kultura
305 prikaza

W.R. - Misterije organizma ili misterije mikroorganizma

1/4
Ove godine pada pedesetogodišnjica dvaju bitnih umjetničkih djela, filma Dušana Makavejeva i romana Vidosava Stevanovića ‘Nišči’, djela koja nisu samo sinkrona, nego i komplementarna. A i sudbina im je bila slična

Svake godine pada stogodišnjica ili pedesetogodišnjica nekoga ili nečega. U Srbiji ove godine pada pedesetogodišnjica dvaju vrlo bitnih umetničkih dela, filma Dušana Makavejeva “WR Misterije organizma” i romana Vidosava Stevanovića “Nišči”, dela koja nisu samo sinhrona, nego i komplementarna. A i sudbina im je bila slična. To je uzgred i sjajna prilika da izađem iz šinjela mitskog penzionisanog zastavnika i da konačno nešto napišem o romanu koji sam (više puta čitao) i filmu koji sam (triput) gledao, a koji je vrlo verovatno upravo onaj koji zastavnik nije gledao, a koji je “najoštrije osudio”. Nije zastavnik bio jedini koji nije gledao “Misterije organizma”. A sigurno nije jedini koji ga je “najoštrije osudio”. S izuzetkom redatelja, ekipe filma, nekolicine privilegovanih filmadžija i nepoznatog broja članova ideološke komisije, film “WR Misterije organizma” Dušana Makavejeva niko nije video sve do 1986. godine, kad je premijerno prikazan u bioskopima. Dobro se i danas sećam s kolikim sam nestrpljenjem (i kolikim očekivanjima) čekao početak prikazivanja filma koji je godinama uživao kultni status “na neviđeno”. “WR Misterije organizma” je i tako negledan, zabranjen, odgurnut u tamu najkrajnju famoznog “bunkera” Jugoslovenske kinoteke, bio tema intelektualnih sporenja, o njemu se pričalo (i mistifikovalo), nije preterano reći ni da je bio neuporedivo popularniji, a u izvesnom smislu i “gledaniji” od sivog mnoštva onovremenih konfekcijskih uradaka, od kojih su, istini za volju, oni s tematikom iz NOB-a bili još i ponajbolji. Ništa čudno. U represivnim društvima dozvoljeni stepen “umetničkog” uvek ispadne estetski gori od ideološkog i propagandnog. Već posle prva dva-tri kadra koja sam pogledao na krajnje ironičnome mestu - u užičkom bioskopu “Partizan” (o kome će biti još reči) - postalo mi je kristalno jasno da ono čudesno u “Misterijama organizma” nije to što je film zabranjen, nego što je uopšte snimljen. Te, recimo, 1986., WRMO već ne bi mogao biti snimljen - ne bi se našao producent spreman da finansijski podrži tako provokativan i nesrpski projekt - a samo se apsolutnim gubitkom svakog interesovanja za visoku umetnost može objasniti zašto 1996. “Misterije organizma” nisu vraćene natrag u “bunker”.

 | Author:

Od 1967. do 1971., kada je film sniman u koprodukciji sa Zapadnom Nemačkom, to je bilo sasvim moguće, možda i očekivano. Bio je to jedan od onih perioda munjevitih, ali kratkotrajnih prodora Weltgeista na Balkan koji značajno pomeri granice slobode, da bi se - sudarivši se s bedemom straha od slobode - vratio sebi i ostavio pustoš neslobode još goru od prethodne. Dobro pamtim taj period, toliko dobro da ponekad zažalim što tad, umesto 14 i 17, nisam imao barem 21 i 24 godine da bih ga potpunije proživeo. Svejedno, i kao posmatraču-savremeniku, osujećenom tinejdžerskim uzrastom - u tom se uzrastu u to vreme nije moglo nije moglo svuda, posle 22 sata uveče nije se moglo ni na ulicu - nije mi promicalo da se tih godina događa nešto značajno, a dobro, nešto čemu - mislio sam - neće biti kraja. Nije, recimo, trebalo više od dve godine da umesto sumračnog užičkog bioskopa, polubarake s olajisanim podom i škripavim stolicama, osvane hipermoderni bioskop - dvorana s nagibom, veliko zakrivljeno platno i vrhunski onoremeni zvuk - koji se jeste zvao “Partizan”, ali koji je bio na nivou kinematografa u Beču, Londonu ili Parizu, ako ne i savremeniji. Duh urbanosti je (nenasilno) ubrzano potiskivao zloduh provincijalizma na periferije srpskih varoši, maestralno opisanih u pripovetkama i romanima Vidosava Stevanovića. Sve je to moralo doći iz Partije i kroz Partiju, niotkud drugde nije moglo doći. Partija je konačno morala dati i imprimatur (i pare) i za snimanje “Misterija organizma”, što dokazuje da ni Partija nije morala završiti kao Miloševićev SPS, ali - kako sam u jednom od prethodnih brojeva ustvrdio - nacionalistička ćaršija je već uspostavila kontrolu nad Centralnim komitetom SKS. Provincijalizam i periferija će ubrzo početi da uzvraćaju udarac. Jedan od brojnih kurioziteta u vezi s “Misterijama organizma” je da je film u toku istog dana - 10. 5. 1971. i odobren za prikazivanje i zabranjen. Na nekakvoj montiranoj “javnoj” raspravi (postoji tajno napravljen audio snimak tog cirkusa) Makavejev je cenzore doveo u škripac izjavom: “Ne želim da moj film prikazuju u inostranstvu kao film koji je zabranila jugoslovenska cenzura”. Jeste to bilo malo nezgodno cenzorima pa su dali odobrenje za prikazivanje. Javnom tužilaštvu, međutim, nije bilo nezgodno da film istog dana zabrani. Istini za volju, felattio plus cuninlingus već u četvrtom-petom minutu filma morao je biti previše i za tadašnje liberalno rukovodstvo SK, nekmoli za partijske hardlinere, možda i više “previše” nego urnebesna artistička sprdačina sa komunističkim ikonografijama i ikonama, uključujući Staljina, u čiju je odbranu na javnoj raspravi stao anonimni aparatčik koji je uskliknuo: “Ne možemo nikome dozvoliti da se u našoj demokratskoj zemlji IZRUGIVA sa Josifom Visarionovićem”. (sa “Ć”). Prava je šteta što to Makavejev kasnije nije umontirao u film. Takođe istini za volju, mnogo scene - i većina neskrivenih poruka “Misterija organizma” - bile su previše i za mainstream publiku i kritiku na koproducentskom zapadu, posebno u Americi, u kojoj su knjige Willhelma Reicha, inače predložak za film, (u to doba ne tako davnih) pedesetih godina bile zabranjivane i uništavane. Budući da na Zapadu ipak nije bilo centralnih komiteta, “Misterije organizma” su nesmetano prikazivane, dobijale su i nagrade na festivalima i podjednako skandalizovale malograđanske mikroorgaznizme i sa ove i sa one strane Gvozdene zavese. Ništa čudno. 

 | Author:

U pitanju je fundamentalno anarhistički film, ali ne anarhistički “u smislu da reklamira anarhizam poput još jednog proizvoda u supermarketu ideologija”, kako je to lucidno zapazio jedan filomofil, nego u smislu da potkopava sve ideologije, sve “večne” istine i sve okamenjene mudrosti. “On nas i danas tera na razmišljanje”, zaključio je citirani filmofil kasnih osamdesetih. To važi i danas. U šta sam se uverio nedavnim ponovnim gledanjem “Misterija organizma”, (post festum svima dostupnog u bespuću internetske zbiljnosti). Još je to fascinatni dada underground u mainstream produkciji i režiji te sa vrhunskom glumačkom ex-Yu i međunarodnom glumačkom ekipom, u kojoj se našla i prva transrodna diva, Worholova saradnica, Jeckie Curtis. Duhu internacionalizma doprinosila je i himna koju je komponovao Bulat Okudžava. U opusu Dušana Makavejeva, “Misterije orgaznizma” su ono što je “Lolita” u opusu Vladimira Nabokova - ozloglašeno remek-delo koje donekle zasenjuje sve ostalo što su umetnici uradili, a barem prema sudu potpisnika ovih redova. i Makavejev i Nabokov u strogo zanatskom i estetskom filmskom/književnom smislu imaju i bolja ostvarenja. Moj (snažan) temeljni utisak nakon trećeg gledanja - uz napomenu da je WRMO tipičan analogni film koji, ako je ikako moguće, treba gledati u biskoposkoj dvorani, a ne na laptopu - jeste da je sadašnje (digitalno) vreme upadljivo anahrono u onosu na filmsko, a ne obratno, kako inače biva. Ono, jest, film ima jednu pozamašnu manjkavost, za koju ni on ni Makavejev ne snose odgovornost - naime, da bi bio ispravno shvaćen, poželjno je da gledalac filma bude savremenik, tj. da barem donekle pamti vremena u kojima je film sniman. U suprotonom, kontekst ostaje nedovoljno jasan. Mlađe gledaoce i danas će, doduše, privući sjajna fotografija, montaža i gluma, ali će im ostati prilično nerazumljiva priča o mladoj jugoslovenskoj komunistkinji Mileni (igra je Milena Dravić) koja se oduševljava idejama psihoanalitičara, seksologa (bivšeg marksiste) Wilhelma Reicha i koja svoj komšiluk pokušava ubediti vatrenim govorancijama da “klasna revolucija mora biti propraćena seksualnom”, koju njena cimerka Jagoda (Kaloper) sprovodi u praksi, a sve to začinjeno dokumentarnim segmentima o W. Reichu, orgonskim komorama, antiratnim protestima i drugim toposima Flower-Power pokreta iz ludih šezdesetih. Kratak redosled/scenosled događaja koji su usledili posle zabrane “WR Misterija organizma”. Makavejev odlazi u (polu)dobrovoljno izgnanstvo tokom kojeg će napraviti blistavu karijeru. Sledeće, 1972. godine bivaju smenjeni srpski “liberali”, Marko Nikezić i Latinka Perović. Slobodanu Miloševiću - tad verovatno beznačajnom omladinskom rukovodiocu - više ništa ne stoji na putu ka usponu koji će završiti u sveopštem rasulu i involuciji. Na kraju ću postaviti i jedno retoričko pitanje - bi li, da film nije snimljen, Makavejev (i, naravno, da je živ) mogao snimiti “WR Misterije organizma” godine, recimo, 2021. - iako unapred znam odgovor: apsolutno ne, iako - kad bi mogao biti snimljen - više nikoga ne bi skandalizovao. Ima u filmu i jedan proročanski momenat. Milena i Jagoda odlaze u Halu sportova da pogledaju Mileninu ljubavnu fascinaciju, sovjetskog prvaka seta u umetničkom klizanju, koji se zagonetno zove Vladimir Ilič. (sa “Č”). Prilaze im - što u ono vreme nije bilo neobično - dvojica vojnika JNA, a jedan od njih pokroviteljski kaže: “Drugarice, sad ste pod zaštitom Jugoslovenske narodne armije“, kaže jedan. “A ko će me štititi od vas?”, upita je Milenina sustanarka.

Komentiraj, znaš da želiš!

Za komentiranje je potrebno prijaviti se. Nemaš korisnički račun? Registracija je brza i jednostavna, registriraj se i uključi se u raspravu.