Pozadina Tito i Draža & Handke i Kusturica afere

Nikad kraja srpskoj dijalektici. Ovoga puta istorija se dogodila najpre kao poternica, da bi se ponovila kao svečana akademija. Godine 1941. nemačke okupacione vlasti su bile izdale zajedničku poternicu, fotografiju do fotografije, za Josipom Brozom i Dragoslavom Dražom Mihailovićem - obojica su bili ucenjeni na 100.000 rajhsmaraka - osamdeset godina kasnije, 2021., fotografije Tita i Draže su se ponovo našle jedna pored druge (cinik bi rekao rame uz rame) na kulisama priredbe upriličene u povodu proslave Dana pobede nad fašizmom, u Narodnom pozorištu u Beogradu, koja je poprilično uzburkala srpsku javnost. Ne toliko, kako ćemo videti, zato što su i Tito i Draža predstavljeni (jedan od njih lažno) kao vođe oslobodilačkih, antifašističkih vojski - to je u Srbiji odavno normalno, revizionizam je odavno svršen čin - nego zbog Dimitrija Ljotića, čija slika, doduše, nije bila pored Titove i Dražine, ali čiji se duh pojavio u obliku koračnica koje su recitovane zajedno sa stihovima Desanke Maksimović, Branka Miljkovića, Stevana Raičkovića i (navodno) Momčila Nastasijevića. Upravo je Nastasijević bio povod za moralnu paniku, a ja sam se igrom slučaja opet našao u situaciji onog legendarnog penzionisanog zastavnika, ponovo, dakle, pišem o nečemu što nisam gledao. Poslednji put kad sam pisao o nekoj svečanoj akademiji - bilo je to povodom proslave osamstogodišnjice autokefalnosti SPC-a - priredbu sam prethodno bio pogledao, mada ne celu, i ono, međutim, što sam video (i čuo) bilo je dovoljno za odluku da više nikad ne pogledam ni jednu. Šta sam sve video na autokefalnoj akademiji - i zašto sam odlučio da više ni jednu ne pogledam - o tome bih mogao nadugačko i naširoko raspredati, što neću učiniti da ne bih stajao na muku mom dragom prijatelju, patrijarhu Porfiriju, bivšem mitropolitu zagrebačko-ljubljanskom. O antifašističkoj pak akademiji, koju nisam gledao, pisaću na osnovu “odjeka”, “reagovanja” i reakcija takozvane javnosti. Nije mi promaklo da su najglasniji u osudi nasilnog posmrtnog bratimljenja Mihailovića i Broza u antifašizmu bili upravo pojedinci iz bivše, “demokratske” vlasti, uprkos tome što je upravo ta, navodno demokratska, vlast, rehabilitovala i retroaktivno antifašizirala Mihailovića i njegov četnički pokret. Možda će se u Hrvatskoj neki začuditi, ali Milošević nije hteo ni da čuje za četnike i Dražu, pogotovo to nije htela Mira Marković, komunistički background im to nije dopuštao. Jesu Sloba i Mira manipulisali nacionalizmom, ali to je, da se izrazim hrvatskom mainstream terminologijom, bio nacionalizam srbokomunističkog, nipošto srbočetničkog tipa. Stvar bi verovatno prošla nezapaženo (i masovno negledano), sve bi koliko sutra, kao i mnoge druge brljotine, bilo zaboravljeno, da se nije našao neki književni znalac, u stvari nekoliko njih, koji je izašao u javnost i obznanio da autor ljotićevskih koračnica nije Momčilo Nastasijević - koji je naveden kao autor - nego neki zboraški podnarednik, što je bio skandalozno grub falsifikat i pokvarenjaštvo epskih razmera jer Momčilo Nastasijević, pesnik hermetičnih, pa i mističnih stihova, nije imao nikakve veze sa Ljotićem i njegovim pokretom, koji uzgred nije bio - iako je svečana akademija upravo to htela insinuirati - ekskluzivno srpski nego integralno jugoslovenski i u kome je, recimo, bilo i Slovenaca i Hrvata.