Danilo Kiš: 'Nikada nisam shvatio čemu služi izmišljati knjige'

Sedamnaestogodišnjaka potresla je i uznemirila vlastita reakcija na priču. Dugo se od nje oporavljao, satima, ležeći sam u mraku, u sobi koja se malo-pomalo hladila, jer je trebalo naložiti peć. Trebalo je otići u podrum po ugljen, a njemu se nije dalo, jer nije mogao izaći van iz priče “Slavno je za otadžbinu mreti”. Nije mogao ili nije htio. Majka je u dnevnoj sobi ležala pokrivena preko glave, s migrenom. “Dva su moguća zaključka. Ili je mladi plemić umro hrabro i dostojanstveno, sa punom svešću u izvesnost smrti, držeći glavu visoko, ili je zaista sve to bila samo dobro smišljena režija čije je konce držala u rukama jedna ponosna majka. Prvu, herojsku verziju, podržavali su i širili, usmeno, a zatim zabeležili i u hronikama, sankiloti i jakobinci. Drugu, po kojoj se mladić sve do posljednjeg časa nadao nekom volšebnom obrtu, zabeležili su zvanični istoričari moćne habsburške dinastije, kako bi sprečili rađanje legende. Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.” Ovom je pričom, sad već sigurno najkraćom u knjizi, trebala završiti “Enciklopedija mrtvih”.