Od mora do vlaka, začitavanje čudaka ili kako sam proveo ljetne praznike

Ne znam od koga sam to čuo ili pročitao, da postoje ljudi koji moraju pročitati što piše na toaletnom papiru koji vjetar nosi ulicom, ali istina je, garantiram. Na putu do plaže pročitam sve oglase po rasvjetnim stupovima, dnevne menije pred restoranima i programe kulturnih ljeta ovih i onih, pa kad me tko na moru gleda, može ljubomorno pomisliti da kupujem apartman ili tražim majstora da nešto renovira, da se eto jede vani ili ordinira po priobalnim veselicama. Dobro, na ovo s majstorima više bi bilo pomozbog, vidi ga jadnog, ali znate što mislim. E, nije ni meni do majstora, ove oglase o apartmanima čitam više za svoj gušt i da nešto naučim o etažiranju i o točnim definicijama pojmova “potpuno renoviran” i “prvi red do mora”, a nit’ me tko zapravo gleda, da vam pravo kažem, nego ja gledam druge. Čitatelje. One koji zavaljeni u mrežu, na ležaljku, ligeštul ili kamen čitaju knjigu. Pa se navirujem onako u prolazu, pomalo ljubomoran, kao da bi mi mogli potrošiti knjigu. Često te knjige nisu moj tip pa mi nekako bude lakše, a isto tako mi često bude krivo kad vidim da naslov nije na hrvatskom, nego nekom drugom jeziku.