Kad se pojavila knjiga poezije “Koferi Džima Džarmuša” srpskog pjesnika Petra Matovi - ća još 2009. godine, bilo je jasno da je zablje - snuo jedan novi generacijski glas u suvreme - noj postjugoslavenskoj lirici. Nakon toga javio se knjigama “Odakle dolaze dabrovi” (2013.) i “Iz srećne republike” (2017.), a nedavno mu je u Srbiji objavljena nova pjesnička knjiga “O sadašnjosti i sedativima” (treba spomenuti i pjesnički prvijenac “Kamerni komadi” iz 1996. godine). Matović dolazi iz Užica, studij srpske književnosti završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Danas živi i radi kao nastavnik srpskog jezika u Požegi, pokraj Užica. Snažne su njegove veze s hrvatskim pjesnicima i po - ljem poezije koje dijele autori zemalja regije. Bio je gost festivala poezije “Stih u regiji” u Zagrebu. U Hrvatskoj mu je objavljen izbor pjesama pod naslovom “Ne hleb, već morfi - jum”.
BestBook: Čitatelji Vas u Hrvatskoj pozna - ju. Poezija Vam je objavljivana u Zarezu, Quorumu, Fantomu slobode... Početkom 2020. godine (što se sad čini kao da je bilo u prošlom vijeku) promovirana je u Zagrebu Vaša knjiga koju je objavio hrvatski izdavač, a to je izbor iz poezije naslovljen ‘Ne hleb, već morfijum’. Smatrate li Važnim ovaj iskorak prema čitateljima u Hrvatskoj? Koliko mi - slite da se međusobno čitaju, poznaju i kroz poeziju susreću regionalni autori? Imate li prijatelje među hrvatskim pjesnicima?
‘Ne hleb, već morfijum’ objavljena je u Du - rieuxu, pod uredničkom palicom Ivane Rogar, i predstavlja izbor iz poezije uz nešto novih pesama, koje su se posle, prerađene, našle u najnovijoj zbirci ‘O sadašnjosti i sedativima’ (KCNS, 2021.). Zahvaljujući društvenim mre - žama i elektronskim oblicima komunikacije distanca regionalnih autora, naročito mlađih, dosta je manja. Lako je informisati se o novim izdanjima, pa i steći dobar uvid u nečiji opus. Uprkos različitim nazivima, jezik je i dalje bitan kohezivni faktor. Znatno bolje se razu - mem sa generacijskim ispisnicima iz regiona, nego sa pojedinim piscima starije generacije sa kojima se, na obostrano zadovoljstvo, ne razumem. Značajna i draga su mi poznanstva sa Ivanom Rogar, Branom Oblučarom, Asjom Bakić, Milošem Đurđevićem, Miroslavom Kirinom, Koranom Serdarević, Markom Poga - čarem i mnogim drugima.
BestBook: Što donosi identifikacija s određe - njem ‘biti pjesnik’? Znači li ona za Vas nešto, je li opterećujuća?
Svest o tome da nisam rođen kao pesnik, da apsolutno ne moram da u životu više napišem ni retka deluje oslobađajuće. Uostalom, prezam da identifikujem sebe u bilo kom smislu osim kao ljudsko biće. Jer takve identifikacije uvek podrazumevaju ulaženje u uloge, čega se ježim. Ne želim da sebe odredim u klasičnom smislu čak ni kao srednjoškolskog nastavnika književnosti, iako taj posao radim preko petnaest godina. Jednostavno, otporom prema autoidentifikovanju ostavljam sebi prostor za neko moguće naknadno i drugačije otvaranje. Boravak u nekoj profesiji, hobiju, bilo čemu, utvrđuje maske, pa neka svest o njima bude makar simbolički otpor pozama. Onog trenutka kada u tom činu ne budem video više nijedan izazov niti zadovoljstvo, mirne duše prestaću da pišem. Intrigantnije mi je ovu sintagmu posmatrati u društvenom kontekstu, zapravo kako se očekivanje od ‘biti pesnik’ pomeralo u zavisnosti od duha vremena. Ipak, najviše me zabavljaju lokalne situacije. Nakon završetka fakulteta otišao sam do sela da obiđem i dalju rodbinu, uz koju sam sticajem okolnosti rastao. Imao sam još uvek osećanje neprihvaćenosti, sećam se da sam stalno za njih bio parazit: te samo čita, te fantazira, te alergičan na seno, te iskoče mu žuljevi kad drži budak, tikve ne jede, proju ne voli... Deda-ujak me je upitao - Dela momče, šta ima kod tebe za celo ovo vreme? Treba li da napomenem, u tom razgovoru hteo sam da razrešim sve komplekse, izgovorim nešto što bi mi dalo osećaj male, slatke osvete. Počeo sam da nabrajam, namerno podvukavši da sam profesor u srednjoj školi (računao sam da to seljanima jednostavno bolje zvuči nego npr. osnovna škola), da sam objavio toliko-i-toliko knjiga, da sam preveden na toliko-i-toliko jezika, da pišem ovo i ono! U tim trenucima bio sam ponosan na sebe, glas mi je bio malo podignut, energičan, samopouzdan, sve je to trebalo da ostavi utisak i zada udarac kojekakvim stereotipima. Slušao me je jako pažljivo, klimao glavom dajući do znanja da razume. Osećao sam da mi je pobeda nadohvat ruke... Završio sam, osmeh mi nije silazio s usana. Uzdahnuo je, saosećajno, potapšao me po ramenu i tužno rekao - Šteta, toliki čovek!
(Moja malenkost iznosi dva metra i preko jedne desetine tone). A ovog leta odoh do sela, hrabro, pozajmih motornu kosilicu pa da malo uredim travu. Deda-ujak, moj antijunak, svrati da prekrati vreme i zadovolji svoju radoznalost.
- “Čujem, oženio si se, dobio dete! E, pa lepo!”
- “Jesam”, kažem.
- “Čujem, nije naškinja?!”
- “Nije.” -”A odakle je?” (Kao, viđi jada, ne zna!)
- “Iz Moskve. Ruskinja.”
- “Pa, dobro, isto ti je to.”
Odćutim.
- “A kako si je upoznao?”
Evo ga!, pomislim, trenutak osvete, kako da ne iskoristim ovakvu situaciju!
- “Kako gde, pa u Moskvi! Imao književno veče, čitao pesme, ona bila tu, čula me, rekla - E, ovolika Rusija, a nema tolikog pesnika!!!”
(Kakav volej, mislim se, ko ne bi iskoristio ovakvu priliku, na stranu što sam je upoznao u Beogradu gde je živela već punu deceniju).
Zagrize usnu, začkilji - ” Tako veliš, a?!”
- ”Tako velim”, kažem.
Vidim mu u pogledu, toj zagriženoj usni, 99 posto je siguran da ga masno lažem, ali taj 1 posto sumnje remeti mu svaku gangliju!!!
Zamače, potom, bez pozdrava. U selo ovog leta više neću otići. Pustiću da trava naraste. Šta je jedna zapustela parcela naspram sujetnog osećanja pobede!
Jer seljak je nenadjebiv, i ovakvi trenuci su jako retki, treba ih pamtiti, negovati poput vimbldonskog travnjaka, a smislio je on već da mi uzvrati, siguran sam, koliko dok je stigao do kuće.
BestBook: U pogovoru Vaše nove knjige ‘O sadašnjosti i sedativima’ (2021.) hrvatski pjesnik, kritičar i književni teoretičar Branislav Oblučar navodi kako Vaš prepoznatljiv pjesnički glas odlikuje rafiniran stil modernističke provenijencije, melankolična kontemplativnost te interes za povijest i političnost. Kako gledate na ovaj Oblučarov precizni sažetak? Kako biste definirali vlastite pjesničke postupke? Možete li prepoznati motiv za građu vlastite poezije? Što bi to bilo?
Upravo tako kako ste rekli. Kao jako precizan, tačan. Ne bih ovom prilikom ulazio u teorijska razmatranja vlastitih postupaka, ali rekao bih da mi je važna pesnička slika i njom stvorena atmosfera pesme, iz prostog razloga što takva simbioza podrazumeva emotivnu reakciju. Želim pesmu koja će trajati u meni nakon čitanja, u smislu refleksa više duševnog no čisto racionalnog. I dalje mi je važan stav da se poezija pre oseća no razumeva. Melanholičnost i ironičnost koji su često preovlađujući u mojim pesamama motivisani su spoljašnošću, udelima stvarnosti u kojima su najuočljiviji anahroni i dehumanizujući narativi (opravdanja zloupotreba političkog sistema, radikalna liberalna ekonomija, interpretacije istorije itd.).
BestBook: Vaše su pjesme uvijek u jednom sloju angažirane, donose združenu osobnu tjeskobu s tjeskobom vremena. Prva pjesma u prošloj knjizi spominje morfijum, dok prva pjesma u novoj knjizi, po kojoj je i naslovljen rukopis, spominje sedative. Osim morfijuma i sedativa, ima li i poezija neku svoju ulogu u suočavanju s istinom intimnog i kolektivnog vremena? Zašto je poezija ‘ne hleb, već morfijum’, kako kaže stih u vašoj pjesmi ‘Isijavanje’ u knjizi ‘Iz srećne republike’?
U ranim dvadesetima prezirao sam stav u vezi s terapuetskim potencijalom poezije. Znao bih da bistrim o fenomenu pesničkog jezika do prekosutra. To je bilo bespotrebno, ali očekivano kasnoadolescentsko intelektualiziranje, i danas sam spreman da prihvatim činjenicu, mada teška srca, da mi je pisanje važno i da bih prevladao svakodnevicu, s kojom sam posvađan, da bih je obezbolio. Ni u jednom svom delovanju u životu ne vidim ništa drugo što mi donese toliku radost. Nekad se razmišljam koliko sam i sam odgovoran za preosetljivost. Ili nam psihosomatski bolovi pokazuju da smo još normalni jer ne pristajemo na apsurdne narative kojima smo okruženi. Tolika količina gluposti, primitivnosti kojima smo izloženi mora izazvati te vrste boli. Naposletku, literatura mi skrajne misli sa svakodnevice i usmeri ka onom što je opšte, univerzalno, vrednije i samim tim nudi dublje emotivno shvatanje svakidašnjice. Užasna smo manjina!
BestBook: Za knjigu ‘Iz srećne republike’ dobili ste 2018. godine cijenjenu i veoma važnu pjesničku nagradu u Srbiji ‘Branko Miljković’. Što Vam je ta nagrada značila? Što je najvažnije u validaciji i potvrdi pjesničkog teksta za autora? Jesu li to nagrade, kritike, odjek čitatelja, prevođenost?
Značilo mi je priznanje jer govori da se uzaludno ne bavim uzaludnim poslovima, eto čisto da se malo našalim. Značilo mi je i da sam od određenih struktura u gradu u kojemu živim neko vreme ostavljen na miru. Šteta što nije potrajalo dulje. Nagrada jeste važna jer vam kaže da niste usamljeni, da ste primećeni, da se komunicira sa vašim delom. Da ono što govorite nije isprazno. Nagrade su zamišljene da estetski valorizuju delo, samim tim ta ideja je jako dobra. Često vam pomognu i da se drugačije, i bolje, suočite sa onim što ste napisali, tako otkrivajući određene novine u vama. Koliko god je spisateljski posao usamljenički, istovremeno je i pokazatelj snažne želje za komunikacijom, samim tim i pripadanjem.
BestBook: Ako govorimo o statusu pisca, preciznije pjesnika, kakva je njegova pozicija u Srbiji? Gdje je moguće mjesto poezije u životu pjesnika s obzirom na egzistencijalne okupacije?
Biti pesnik danas u Srbiji je neprimetno čudo. Neprimetno, jer deli sudbinu sveukupne kulture koja je brutalno marginalizovana, a čudo jer ne samo da postoji, već se i razvija. Neverovatna je činjenica da se u ovom vremenu, čiji je zaštitni znak japijevski plava košulja, u nekim kafeima i klubovima okupljaju mladi ljudi koji i čitaju i pišu poeziju. Bio sam ushićen činjenicom da su ta mesta u takvim prilikama naprosto prebukirana. Ubeđen sam da se nešto menja. U današnje vreme ono za što bi pesnik trebalo da se izbori jeste za vreme za stvaranje. I dalje se u nekom najširem narativu spisateljstvo ne doživljava kao profesija, već kao incident pauze, slobodnog vremena. Takva pozicija, kada pesnik jednostavno mora da ukrade vreme za svoje činjenje, da piše iz prekida, jeste prilično šizofrena, i to je ono sa čim mora da se izbori. S druge strane, ne vidim suštinske razlike između poezije nekada i sada. Ona je uvek pratila određene tokove i evoluirala. Jedino o čemu se može polemisati jeste upravo javna pozicioniranost. Figura pesnika je i u vremenima koja su imala afirmativniji odnos prema kulturi ipak imala znatniji društveni značaj nego njegova poezija.
BestBook: Iza nas su gotovo dvije pandemijske godine, život smo morali prilagođavati na svim razinama. Bilo je tu izolacija, online rada... Radite kao srednjoškolski profesor književnosti i srpskog jezika u gradu Požegi. Kakvo je vaše pandemijsko iskustvo vezano za podučavanje i posao, ali i za Vaše književno pisanje i djelovanje?
Iskustvo pandemije bitno je smanjilo iskustvo klasičnog podučavanja. Ali svakako plodotvorno deluje na pisanje jer je ovek nateran da ima više samoće. Koja, ipak, ne sme predugo da traje. Pisac ne sme biti predugo izolovan od sveta, osim u slučaju kada intenzivno radi na tekstu. Literatura koja je odvojena od stvarnosti ne doprinosi ničemu, pa ni zadovoljstvu autora. Pandemijsko iskustvo pisanja mi nije ostvareno, jer sam u tom periodu dobio dar roditeljstva, sad razumem koliko je važno provoditi vreme sa svojom porodicom.
BestBook: Jedna je mlada pjesnikinja nedavno iskočila u regionalnom književnom polju kao iznimno talentirana autorica. Riječ je o Radmili Petrović i njezinoj knjizi ‘Moja mama zna šta se dešava u gradovima’. U jednom je intervjuu spomenuto da ste joj bili srednjoškolski profesor koji joj je rekao da ima talenta. Radmila je očito imala sreće što je naišla na podršku. Kakvo je Vaše iskustvo rada s mladim ljudima zainteresiranima za književnost, posebno poeziju? Koje je to mjesto gdje se stvaraju i podržavaju budući autor?
Radmila Petrović je bila članica literarne sekcije koju sam vodio u školi u kojoj radim, nisam joj predavao srpski jezik i književnost. To smatram srećnom okolnošću jer na sekciji, koju sam organizovao kao radionice kreativnog pisanja, ima znatno više slobode. Retka mi je prilika da mogu raditi sa takvim učenicima, te je u našoj maloj sredini susret sa ovakvim đacima neka vrsta poklona. Mislim da ne bih izdržao bez njih. Vlastito iskustvo mi govori da je poezija znatno više prijemčiva srednjoškolcima no što se na prvi pogled čini, a razlog tome jeste prilično konzervativni, zastareli kurikulum. Umesto da se insistira na kulturi čitanja, primarno se opterećuju književnoistorijskim znanjem, umesto da se ono reflektuje kao posledica čitanja. Da bi se dobili čitatelji, potrebno je da im se priušti vrhunski doživljaj uživanja. Naročito mi je postalo jasno da poezija mlađih pesnika u dobroj meri komunicira sa srednjoškolcima jer im je bliža i po jeziku i po duhu vremena, što se pokazalo kao pouzdana tehnika nagovaranja na poeziju. Ako bih mogao da definišem neko mesto gde se stvaraju i podržavaju budući autori, onda je to svako mesto gde se okupljaju srednjoškolci kojima je književnost, za početak, barem malo važna. Pokazalo se da u tim godinama vršnjačka grupa ima više uticaja no bilo koja ustanova, i da razgovori i podela zajedničkog interesovanja presudno deluje na dalje oblikovanje, zato je neophodno obezbediti im prostor. Ako se osmotre dešavanja na najmlađoj književnoj sceni, primetna su česta zajednička čitanja u kafeima, dakle u pitanju su generacije koje itekako insistiraju na fizičkom susretu i živom dijalogu, i bitno su doprineli popularizaciji poezije (što smatram pozitivnim sociološkim fenomenom za ovo vreme). To je svakako bitno pomeranje od onog postmodernističkog toposa usamljenika u biblioteci (koji je pripadao mom vremenu i presudno me oblikovao).
BestBook: Kakve su kulturne politike u Srbiji naspram poticanja književnog stvaralaštva i objavljivanja, posebno poezije?
Nisam siguran da sam primetio kakvu široko organizovanu i strukturisanu državnu kulturnu politiku prema afirmaciji savremene poezije, te u tom smislu nisam najbolji sagovornik. Ali scena jeste dinamična, ne samo na osnovu broja pesnika, nego i izdavačkih projekata, a iza kojih stoji čist entuzijazam. Svedok sam da sektor kulture najveće domete stihijski ostvari zahvaljujući pojedincima, što je ipak signal da ljudski resursi ne treba da budu jedini dovoljni, nego da je potrebna ozbiljna državna strategija koja će osigurati kvalitet na duže staze.
BestBook: Puno se danas govori o čitateljskim navikama i utjecaju digitalnog svijeta na čitanje i sposobnost koncentracije i čitateljske ustrajnosti. Na koji način svoje đake pokušavate ‘nagovoriti’ na čitanje poezije? Je li tako nešto uopće moguće?
Najbolji ‘recept’ koji sam do sada pronašao jeste da se govori o vlastitom ushićenju. Srednjoškolcima je važno traganje za uzbuđenjem, a to im može preneti iskrena energija. Jednostavno, prenosim im vlastito iskustvo. I pozivam na dijalog. Kad primete energiju i kad mogu da se uključe u razgovor, poezija prestaje da im bude neka nedohvatna akademska tvorevina i tad razumeju koliko je ona otkrivalačka za sopstvo i koliko je u polemici sa svakodnevicom. Ako želite da se ‘zaraze’ poezijom, morate i sami da verujete u nju. A mnogi od nas nisu izdržali dugotrajni pritisak svakodnevice i sumnja u važnost književnosti je preovladala.
BestBook: Kako ste se Vi usmjeravali prema književnosti? Kakav je danas Vaš odnos kao autora naspram čitanja?
Nekad mi se čini, mada zvuči pretenciozno, da jednostavno nisam imao izbora. Oca sam izgubio kad sam imao dve godine, majka je radila prekovremeno, i dve godine pre nego što sam krenuo u školu ostavljala me je periodično samog, kako bih se ‘osamostalio’. Kad napolju nije bilo drugara iz zgrade, što je bilo često u podnevnim satima dok porodice zajedno obeduju i odmaraju se, odlazio sam u čitaonicu biblioteke, bila je u prizemlju zgrade u kojoj smo stanovali. Mahom penzioneri čitali su štampu, u apsolutnoj tišini, što mi je verovatno bilo dovoljno kako bih izbegao samoću. Ćutao sam sa njima gledajući slikovnice, potom čitajući stripove. U jednom trenutku bio sam krajnje preplašen nakon gledanja dečije serije u kojoj se pojavljivala veštica. Prezao sam otići u toalet, koji je u potpuno zamračenom delu hodnika, jer sam pomišljao da će baš ta strašna veštica odnekud iskočiti i odvesti me ko zna kuda. Nekoliko puta sam čak u tom strahu urinirao na terasi (vreme je bilo toplo, olfaktivni momenat nenarušiv), što je izazvalo veliki bes u majci, te sam izvukao debele batine. Danas o tome mislim da je i ona bila prestrašena mojim strahom, a šiba se u tom vremenu još shvatala kao univerzalni lek. Dosetio sam se solomonskog rešenja: ispričao sam bibliotekarkama o strahu i one su me jednostavno puštale u njihov toalet, uvek idući ispred mene da bi upalile svetla. Tako su čitanja i police sa knjigama postajale i svakodnevica, stalno okruženje. U osnovnoj školi dosadu na časovima prekraćivao sam ‘piskaranjem’ na poslednjim stranicama sveski. Disciplina je bila vrlo izražena, jednostavno bojao sam se da pričam, dobacujem papiriće drugovima i slično. Bio sam prestrašen kad bih bio opomenut, znao da sledi kazna u školi, ali još gore - i kod kuće! Dakle, opet strah. Tako sam stvarao naviku. U periodima kad se čine izbori, ništa mi drugo nije bilo nadohvat ruke. (Antisluhista sam, izraziti antitalenat za crtanje, sport me nije interesovao, socijabilnost mi je bila prilično skromna.) Vremenom se čin pisanja razvijao u želju - biti posvećen tekstu, istraživati ga, kretati se kroz jezik. Ništa mi drugo nije donosilo toliko zadovoljstva i sreće. Želja je postala određujuća. Sad mislim da je tadašnje piskaranje bilo zapravo izgovor da ne pripadam svetu koji ne želim. Kad možda malo bolje razmislim, strah i navika usmerile su me u literaturu, u kojoj sam pronašao zadovoljstvo. Danas mi nedostaje taj mladalački odnos prema čitanju – neopterećenost teorijskim, istorijskim i –inim pristupima. Pisac je uvek u konfliktu profesionalnog i relaksiranog čitanja.
ISIJAVANJE / Petar Matović
Jutro, dizanje magle, boje zrače
nestvarno, tišina zuji u pogašenoj
elektrici, a leto je i breskve pucaju
kao ljudski živci, kao ratnici
predugo u rovovima, ta preterana
zrelost čist je PTSP, sećanje: dani
balkanski su krvavi, ruši se krov
u plamenu, police s knjigama
i porodične fotografije, povremeno
eksplodiraju dezodoransi,
šta govore šminke?!, te maskare
pre no što se istope, predmeti
proganjaju gore nego meso,
danas su stihovi potrebni da bi se
razaznalo šta je iza reči, iza svega,
poezija ne znači kao hleb ili novac,
već morfijum, ali zašto u ovo leto
kada sve prska od punoće, zrelosti,
gde je letu pedalj do zenita, unutra
čisto rasulo - nasilje, samo nasilje,
razulareni bes: drugih poređenja
nema.
