Life
1377 prikaza

Fenomen filma 'Toma' u očima Svetislava Basare

1/6
PROMO
Unatoč mnoštvu mana, pa i brljotina, ovo nije osrednji film, naprotiv. Izvanredan je. Istina, to je priča ispričana tisućama puta, ali ne pamtim da je neka ispričana ovako lako i ležerno, a ipak duboko i ozbiljno

Uvek kad krenem u bioskop s namerom da pogledam neki srpski film - a iz navike (možda i mazohizma) ne propuštam ni jedan - osetim izvesnu nelagodu, sličnu otprilike nelagodi turiste sa zapada na orijentalnoj pijaci koji - čak i kad mu se posreći da povoljno pazari persijski tepih - uvek podozreva da je za previše para kupio kuhinjski otirač. 
Nije ta strepnja bez osnova. Malo je kinematografija na svetu koje su za velike pare prodale toliko kuhinjskih otirača predstavljajući ih kao persijske tepihe. Čak i kad se dogodi - a dogodi se češće nego što bi se moglo pomsliti - da se neki srpski film vine do figurativnog persijskog tepiha, uvek se u njemu nađe ponešto od kuhinjskog otirača. 
Jednom je to amaterski ton i loša sinhronizacija, drugi put diletantska rasveta, treći opet put tradicionalno najslabija tačka srpske kinematografije - loša pozorišna kostimografija. Mogao bih nabrajati zanatske kinematografske diletantizme i brljotine do u nedogled, sve do, recimo, digitalnog Seiko sata na ruci kosovskog junaka, ali ovde prestajem da nabrajam. 
Ako bi ih sve nabrojao, našlo bi se tu hiljadu mana, a hiljada mana je privilegija dobrih filmova. 

 | Author: PROMO PROMO

Pomenuta nelagoda dodatno se pojačava u situacijama kad treba da pogledam neki od filmova na takozvane velike nacionalne i istorijske teme, a ni takve ne propuštam, opet delom iz mazohizma, delom da bih napisao ubitačnu kritiku. Tu već počinje zona filmskog sumraka, ni sumrak filma nije prejaka reč. Naručioci, naime, posla - da baš ne kažem preduzimači - izvršitelji radova, producenti, autori - u izvesnom smislu i sam film - nadobudno očekuju (ponekad vrlo agresivno) da “veličina” i istorijski značaj teme (ili junaka) filmskom uratku po automatizmu obezbedi status remek-dela. Antologijski je recentni primer gromoglasno najavljivane, na sva zvona reklamirane, unapred i “na neviđeno” u zvezde okovane TV serije “Nemanjići - rađanje kraljevine”, kojoj u bezbroju mana nedostaju samo dve ili tri da bi ostala zabeležena kao remek-delo pompeznog kiča, pretencioznog zanatskog neumeća, nesuvislosti, logičke nekonzistentnosti hronologijske dezorijentacije i šlampavog pokušaja šverca sadašnjeg trenutka u daleku prošlost o kojoj, inače, niko od umešanih u rabotu nije imao pojma. 


Ja sam odgledao jednu i po epizodu “Nemanjića” - više nisam mogao, dobio sam valunge - čisto sumnjam da je iko u Srbiji odgledao sve. Svi su, međutim, počev od ultradesničara, kojima su Nemanjići objekat opskurnog kulta, zaključno sa levičarima i najuzdržanijim komentatorima i novinarima, uključujući režimske, bili saglasni da su Nemanjići katastrofalni promašaj, vizuelno krivično delo. Svejedno. Producent serije, direktor RTS-a, Bujošević, hladnokrvo je izjavio da su te ocene “zlonamerne” i da je serija izvanredna. Ta izjava je dobila prećutno podršku sa “najvišeg mesta”. Nemanjići su zvanično ostali izvanredna serija. 
To je tome tako: uz časne izuzetke, srpska kinematografija i serijalna produkcija ili su proizvodnja estetski nepodnošljive stvarnosti ili estetsko nasilje nad stvarnošću. Imajući to na umu, a uprkos provereno dobroj reputaciji producenta, autora, kompletne ekipe uopšte, osećao sam nelagodu i pre nego što sam pogledao “Tomu”. Sve, naime, da film bude urađen i najprofesionalnije, mislio sam - kako je i urađen, u šta sam se brzo uverio - šanse da mi se dopadne bile su minimalne. Što ne znači da je film tehnički morao biti loš - tema, naprosto, nije bila za mene. Melodrame, makar i najbolje, muka su mi duhu, ne volim novokomponovanu narodnu muziku - i od nje dobijam valunge - a biografija/hagiografija Tome Zdravkovića. koju nipošto ne treba mešati sa njegovim stvarnim životom, neiscrpno je skladište materijala za filmsku priču viskoziteta i slatkosti sirupa za kašalj.

 | Author: PROMO PROMO

Međutim, samo nekoliko minuta posle početka projekcije dogodilo se nešto što mi se odavno nije dogodilo: već je prvih nekoliko kadrova probilo barijeru mojih predrasuda i skepticizma i u trenu od mene načinilo aktivnog (sa)učesnika, ne pasivnog posmatrača zbivanja na filmskom platnu, što je i inače svojstvo uspelih umetničkih dela. 
Ostaće za mene tajna - i neka ostane tajna - kako se to dododilo uprkos hiljadu i jednoj mani i ponekom kuhinjskom otiraču utakanom u zasenujuću celinu. Magija filma, nemam drugog objašnjenja. 
Osvrnuo sam se oko sebe i u polumraku video (bogme i čuo) da se to nije dogodilo samo meni. Pre nego što se priča uopšte razvila, manje-više svima u velikoj dvorani zasuzile su oči, i to ne samo damskom delu publike. Bilo je očigledno da je “Toma” dotakao i aktivirao nešto u individualnim nesvesnim posmatrača, decenijama prigušivanim terorom agresivne kolektivne nesvesnosti. Naknadno tumačenje masovne provale emocija već otrcanim fenomenom jugonostalgije ne drži vodu - najmanje 3/4 prisutnih - starije osobe retko idu u bioskop - bili su premladi da bi pamtili Jugoslaviju, dok je približno polovina rođena u postjugoslovenskom haosu. 
Nešto više vode drži teorija o takozvanom protetičkom sećanju - importu, aproprijaciji i “uživljavanju” u lično nedoživljena (i neproživljena) “stara, dobra vremena”. Ko, uostalom, od nas rođenih u drugoj polovini XX. veka (i mnogo kasnije) nije osetio nepatvoreni duh belle epoque posmatrajući Klimova platna ili čitajući romane Jospeha Rotha. Ali epoha Jugoslavije u svakom slučaju nije bila ni približno belle kao bečka i K.u.K. - pitanje je koliko je i ta bila belle - a da je tako uverljivo svedoče filmovi tzv. crnog talasa (o kojima sam ovde ranije pisao). 


Kako se onda dogodilo da film “Toma” - inače direktni naslednik tehnika i poetika crnog talasa - jedan isečak jugoslovenske stvarnosti uverljivo prikaže kao pomalo tužan, ali ipak belle. Učinio je to, po mome mišljenju, tako što je - stvar ovde nezapamćena - potpuno denacionalizovao, depolitizovao i deizdeologizovao ne samo filmsku priču, nego i (inače odličnu) scenografiju. Filmski Beograd iz šezdesetih jeste Beograd iz šezdesetih, onaj iz sedamdesetih je verna kopija onoga iz sedamdesetih, Dom sindikata iz sedamdesetih je Dom sindikata iz sedamdesetih, ali - osim par Titovih slika, koje tu više služe kao kemp - nigde traga svudaprisutne socijalitičke ikonografije. Pritom u svemu tome nema ni natruhe tako popularnog naknadnog brisanja i poricanja Jugoslavije. 
Srpske varoši i kafane, Beograd, Bosna, Čikago - sva ukratko mesta na kojima je Toma Zdravković za života boravio - u dalekoj su pozadini i senci hiljadama puta ispričane priče o siromašnome momku iz duboke provincije koji se, ne bez muke i ne bez trnja, uspinje do zvezda, koji je uspešan u svemu osim u ljubavi (i kartama) i koji na kraju tragično završava. 

 | Author: PROMO PROMO

Recept za osrednji uspeh, nema šta, uvek će to proći. Ali “Toma”, uprkos mnoštvu mana, pa i brljotina, nije osrednji film, naprotiv. Izvanredan je. Jeste to priča ispričana hiljadama puta - to je i bio razlog moje pretprojekcione nelagode - ali ne pamtim da je neka ispričana ovako lako i ležerno, a ipak poduboko i ozbiljno, ubedljivo, a neprentenciozno, emotivno, iako ne sladunjavo. Na tom poslu autorskoj ekipi filma mnogo je pomoglo lucidno iščitavanje Tomina života, da opet napomenem - ne biografije. Toma Zdravkjović je bio jedan od onih (uglavnom anonimnih) velikana autodestrukcije, propadanja i raskućivanja, kojima se Emil Cioran toliko divio. Tipičan, dakle, antijunak, čovek sa margine, kojoj se Zdravković - uprkos velikim uspesima - neprestano vraćao u neprestanoj potrazi za patnjom. Ne patnjom radi patnje - nije on bio mazohista - nego patnjom radi poetske sublimacije patnje, na način na koji su mistici prizivali patnju radi prosvetljenja. Netipično za Balkan, u suprotnosti sa psihologijom obdašnjih macho menova, Toma Zdravković je patio otvoreno, javno, na sav glas, ništa nije krio, zato mu niko ništa nije ni mogao. Sama po sebi - i u nevičnim rukama - bila bi to još jedna osrednja priča o pustahiji, da u faktografsku priču o Tomi nisu na majstorski način upleteni diskretni fikcionalni elementi koji su, s ostalim elemetima filmske umetnosti, učinili da film ne bude manje ili više verna rekonstrukcija stvarnosti, nego konstrukcija filmske stvarnosti stvarnije od one koja se nepovratno ratsvorila u zahuktalom vremenu.


Toliko je ta kreacija stvarnosti uspela da sam dan nakon gledanja filma telefonom zvao moje prijatelje, lekare, da se raspitam ko je u početku nabustiti, potom nežni doktor koji leči Tomu od bolesti od koje Toma ne želi da se izleči i da li su poznavali doktorovu suprugu Ljiljanu, kojoj je Toma posvetio istoimenu pesmu, da bih saznao da Tomu neko jeste lečio, ali da je filmski doktor izmišljen lik, a da pesma za Ljiljanu nije inspirisana stvarnom Ljiljanom, nego je poslužila za kreaciju filmskog lika.
Nisam više posle hteo da se raspitujem da li je Toma zaista smrtno bolestan išao na poslednju turneju po, takođe smrtno bolesnoj Jugoslaviji, i da li je zaista pred prepunom Skenderijom pevao sa Kemalom Montenom i Davorinom Popovićem. Bilo me je strah da ću nešto pokvariti.

Komentiraj, znaš da želiš!

Za komentiranje je potrebno prijaviti se. Nemaš korisnički račun? Registracija je brza i jednostavna, registriraj se i uključi se u raspravu.