Uvek kad krenem u bioskop s namerom da pogledam neki srpski film - a iz navike (možda i mazohizma) ne propuštam ni jedan - osetim izvesnu nelagodu, sličnu otprilike nelagodi turiste sa zapada na orijentalnoj pijaci koji - čak i kad mu se posreći da povoljno pazari persijski tepih - uvek podozreva da je za previše para kupio kuhinjski otirač.
Nije ta strepnja bez osnova. Malo je kinematografija na svetu koje su za velike pare prodale toliko kuhinjskih otirača predstavljajući ih kao persijske tepihe. Čak i kad se dogodi - a dogodi se češće nego što bi se moglo pomsliti - da se neki srpski film vine do figurativnog persijskog tepiha, uvek se u njemu nađe ponešto od kuhinjskog otirača.
Jednom je to amaterski ton i loša sinhronizacija, drugi put diletantska rasveta, treći opet put tradicionalno najslabija tačka srpske kinematografije - loša pozorišna kostimografija. Mogao bih nabrajati zanatske kinematografske diletantizme i brljotine do u nedogled, sve do, recimo, digitalnog Seiko sata na ruci kosovskog junaka, ali ovde prestajem da nabrajam.
Ako bi ih sve nabrojao, našlo bi se tu hiljadu mana, a hiljada mana je privilegija dobrih filmova.
1655
prikaza
Fenomen filma 'Toma' u očima Svetislava Basare
1/6
Unatoč mnoštvu mana, pa i brljotina, ovo nije osrednji film, naprotiv. Izvanredan je. Istina, to je priča ispričana tisućama puta, ali ne pamtim da je neka ispričana ovako lako i ležerno, a ipak duboko i ozbiljno
Ovaj je članak dio naše pretplatničke ponude.
Cjelokupni sadržaj dostupan je isključivo pretplatnicima.
S pretplatom dobivate neograničen pristup svim našim arhiviranim člancima,
ekskluzivnim intervjuima i stručnim analizama.
Prijavi se
Prijavi se putem Facebooka
