Life
733 prikaza

Svetislav Basara o Branku Cvejiću: Uvijek je dobivao manje nego što je zaslužio

1/5
Screenshot RTS
‘Grlom u jagode’ bila bi podjednako dobra serija, sve da je Baneta Bumbara igrao netko drugi, bila bi i jednako masovno gledana, ali to naprosto ne bi bilo to

Pre nego što započnem tekst o nedavnoj smrti glumca Branka Cvejića - kao i o ponečem od onoga što je Cvejić pre smrti radio, za šta se zalagao i kako je mislio - radi pravovremenog i objektivnog informisanja hrvatske javnosti, prilažem nekoliko redaka posvećenih kulturi umiranja i sahranjivanja u Srba.

U slučajevima kada sa ovog sveta ode - ili kako se narodski kaže potegne pa umre - neki “običan” muškarac ili žena, stvar je prilično jednostavna, iako ni takve, prosečne smrti nisu pošteđene usuda politizacije i famoznih srpskih podela. Objavljivanjem umrlice u jednom od tri dnevnika - Politici, Večernjim novostima ili Danasu - pokojnik i ožalošćena porodica izražavaju jasan politički i kulturološki stav.

Tako to ide od pamtiveka, grobljanski politički pluralizam cveta, ali se u jednom periodu događalo - i to masovno - da porodice posmrtno promene politička uverenja pokojnika. Mislim, pre svega, na tajanstveno nestajanje tzv. piramida sa zvezdom petokrakom, koje su se po mojoj, prilično realnoj proceni, do pred kraj osamdesetih uzdizale iznad najmanje 40% grobnih mesta, da bi od “događanja naroda” naovamo jedna po jedna bile zamenjene društveno prihvatljivijim spomenicima sa krstom.

Stvar sasvim drugačije stoji kad su u pitanju smrti i sahrane opštenarodnog značaja. Kad umre neka slavna ličnost - pogotovo neki slavni glumac ili turbo folk pevač - nezvanični dani tabloidne žalosti otegnu se unedogled. Od trenutka celebrity smrti pa do sedmodnevnog pomena teče republičko prvenstvo u ožalošćenosti. Svi koji, s razlogom ili bez razloga, drže do sebe i svog ugleda, odazivaju se poluvojnoj građanskoj obavezi da se pridruže hori narikača (oba pola). Stvar je prestiža - a i merilo ožalošćenosti - objaviti u Politici što veću umrlicu, na 1/4, 1/2, pa čak i na celoj strani.

 | Author: Screenshot RTS Branko Cvejić i Josif Tatić Screenshot RTS

Avaj, Srbe je nemoguće ujediniti ni u slavnim smrtima. Ako je slavni pokojnik bio blizak vladajućim krugovima - koji obuhvataju mnogo više persona nego što ih je formalno na vlasti - predsednici Koštunica/Tadić/Nikolić/Vućić - tim redosledom - upućuju telegram sa izrazima najdubljeg saučešća, a za upokojenog moleban drži patrijarh ili grupa episkopa. Retki su srećnici kojima besedu nad grobom održi Bećković, takvi su imali zašta i umreti.

Ukoliko je pak pokojnik, bez obzira na to koliko ugledan i slavan bio, bio “opozicija”, šta god to značilo, zvanični Beograd sledi nepisani zakon grobljanskog apartheida i mudro ćuti. Ne sasvim bez razloga. Osetio je to na svojoj koži Ivica Dačić, koji je nezvanično - po svemu sudeći iz poštovanja prema pokojniku - došao na sahranu Predraga Ejdusa i u opozicionoj štampi optužen za skrnavljenje sahrane.

Događa se čak i to da protivno izričitoj pokojnikovoj volji besedu održi osoba koju niko nije pozvao, ponajmanje porodica, a koju premunuli očima nije mogao da vidi, poput, recimo, nasilničke besede Amfilohija Radovića, koji je nad Đinđićevim odrom u seljačko starozavetno ruho umotao i odaslao potuljenu poruku da je upokojeni poginuo jer je podigao mač na braću. (Čitaj: ratne zločince.)

Amfilohijeva beseda je imala i podtekst. U prevodu ezopovsko na kolokvijalni srpski glasi ovako: ovako će proći svako ko se drzne da pokuša ono što je pokušao Đinčić.

 | Author: Screenshot RTS Aleksandar Berćek, Ljubomir Cipranić i Gordana Marić Screenshot RTS

 

Jedina svetla tačka, ako se tako sme reći, u pomrčini Đinđićeve sahrane bio je postupak Vladimira Bebe Popovića, koji je uz lavinu pogrda oterao sa opela glavnog sponzora i korisnike Đinđićeva ubistva, koji su imali obraza da se pojave na posmrtnoj ceremoniji.

Možda je uvod bio malo preopširan, ali smatram da je bio neophodan. Zbog kontekstualizacije. Nigde, naime, dezorijentacija, nesolidnost, nedovršenost, neoubličenost, razobručenost i neuobročenost srpskog društva nisu tako vidljivi kao na slavnim komemoracijama, sahranama i daćama. U tom smislu sam pre nekoliko godina - za internu upotrebu - sročio “Upustvo za znamenite mrtvace”.

Koje glasi ovako: dragi, nikad prežaljeni (upisati ime), ako hoćeš da vidiš kakav ti je život bio i kakav si bio ti, ustani nakratko iz groba, pogledaj ko te je, koliko (i kako) ožalio i sve će ti biti jasno. To naravno - ponekad na veliku sreću pokojnika - nije moguće tako da na nama, koji još hodimo dolinom plača, ostaje da to učinimo.

Da je Cveja mogao nakratko ustati iz groba - protiv čega ne bi imao ništa protiv, voleo je on život - i baciti pogled uokolo, bio bi zadovoljan. Pre svega, primetio bi da ne počiva u masovnoj grobnici zvanoj Aleja zaslužnih građana. To ga, međutim, ne bi iznenadilo, jer je sigurno bila njegova volja da tu ne počiva, a uzgred i pitanje časti. U Aleji se, naime, sahranjuju mrtvaci blisku režimu, koji, režima što se tiče, mogu biti i slučajni prolaznici.

 | Author: Screenshot RTS Branko Cvejić i Danilo ‘Bata’ Stojković Screenshot RTS

Cveja bi potom video - i bilo bi mu drago - da su ga decentno ožalili i dirljive, ali odmerene nekrologe napisali uglavnom muškarci i žene koje je (s razlogom) voleo, koji nikoga ne mzre, ali nikoga i ne žale čaršijskog reda radi ili po službenoj dužnosti. Evo, recimo, šta je napisala Biljana Srbljanović - poslovično nepatetična i teška na pisanje nekrologa: “Nikada ni jednu pogrešnu reč ni u najžučnijim ponoćnim raspravama o politici, nikada ni posle burića popijenog i prolivenog vina, od Cveje čula nisam. Ni jedno odstupanje od njegovog i Vesninog životnog uverenja - svi su ljudi jednaki, bivša Jugoslavija je ubijena, ni jedan sistem nije bez žrtava, ali je onaj moralo manje gađati stolicama od ovog, Sarajevo je herojski grad, Srebrenica, Vukovar, Kosovo, neizbrisive su mrlje na obrazu našeg društva, da sažmem ovako nemušto i glupo, ali razumite me. Vesni i Cveji srce je oduvek na pravome mestu kucalo, onaj njegov pravednički gnev kad pokulja, nepogrešivo je pogađao isključivo zlo, i to u glavu, tu nikada nije bilo dileme”.

Nema se Biljaninim rečima ništa oduzeti, ima se štošta (dobrog) dodati. Neprestano se menjajući, nemiran kao čigra, radoznao kao dete, Branko Cvejić je u biti ostao uvek isti - gospodski dosledan, moralno nepokolebiv, nenasilno uporan, na beskonačno daleko od trulih kompromisa i triper kombinacija karakterističnih za srpsko glumište, za koje je učinio mnogo više nego što je ono spremno da prizna.

Bilo bi apsurdno govoriti o Cveji, a ne pomenuti TV seriju “Grlom u jagode”, koja je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka bila veliki hit. I to s dobrim razlogom. U njenih deset pizoda - svaka naredna bolja od prethodne - kao na nekom kulturološkom arheološkom nalazištu sačuvane su slike jedne bolje budućnosti - koju su junaci serije priželjkivali, za koju je bilo potencijala, koja uopšte nije bila nemoguća - a koja se spletom nesrećnih okolnosti pretvorila u ovu nikakvu sadašnjost.

 

 | Author: Screenshot RTS Cvejić i Miki ‘Rubiroza’ Manojlović Screenshot RTS

Ni u našim ni u svetskim kinematografijama ne mogu pronaći primer - što ne znači da ih nema - takve podudarnosti uloge i glumca, kao što je bila podudarnost lika Baneta Bumbara i glume Branka Cvejića. “Grlom u jagode” bila bi podjednako dobra serija, sve da je Baneta Bumbara igrao neko drugi, bila bi i jednako masovno gledana, ali to naprosto ne bi bilo to, bila bi to, kako se kaže, kao prelepa mačka kojoj je neko odsekao brkove.

Uprkos ogromnoj popularnosti koju mu je donela ta uloga, Bane Bumbar nikad nije progutao Branka Cvejića - iako je pokušavao - Cveji se nikada nije dogodilo kao Burdušu i Lepom Canetu, koji su maltene u anonimnost potisnuli persone koje su ih glumile. Pozorišni glumac, po vokaciji, sa povremenim izletima u TV serije i na film, Cveja je ostao strastveno privržen pozorištu, ne samo kao (nedovoljno cenjen, mora se reći) glumac, nego i kao dugogodišnji - takođe nedovoljno uvaženi - upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ali tako je to bilo kod Branka Cvejića: uvek bi uradio više nego što se očekivalo - ponekad i više nego što je bilo moguće - uvek je dobijao manje nego što je zaslužio, a i to što je dobijao prihvatao je pomalo sa visoka i sa dozom ironije.

Kao što su “Jagode u grlu” - film snimljen petnaest godina posle serije “Grlom u jagode” - i anticipirale, stihija istorije je pomela životne puteve junaka glumaca koji su ih igrali. Aleksandar “Uške” Berček, Uške se - kako slikovito reče Ante Tomić - “zasrao” sa Miloševićem, potom je Miki “Rubiroza” Manojlović godinama podlegao čarima Carstvija Vučićevih, a zauzvrat je jedan avion Air Srbije poneo njegovo ime.

Pročitah danas (1. 8. 2022.) da se Miki Rubiroza pojavio na Cvejinoj sahrani i položio na grob buket ruža. Mislim da ih je Bane Bumbar prihvatio.

Komentiraj, znaš da želiš!

Za komentiranje je potrebno prijaviti se. Nemaš korisnički račun? Registracija je brza i jednostavna, registriraj se i uključi se u raspravu.