U vreme kada generacija Z polako preuzima primat nad starijim generacijama (još ne toliko u književnosti, ali evo, s druge strane hrvatske granice, recimo, u politici), u vreme kada ni te starije generacije više ne mogu da zadrže fokus preko vremena potrebnog da se pročita jedan status ili tvit, knjige duže od 200 stranica retkost su, čak i ako postoje znameniti izuzeci.

Roman "Stotina godina" pozorišnog reditelja Darija Harjačeka ima 300 stranica i zamišljen je kao neka vrsta istorije zagrebačkog kvarta Trešnjevka, takva da polazi od definicije Henrija Džonsona po kojoj je istorija "sve što se ikada dogodilo". Harjačekov pripovedač, antikvar kasnijih srednjih godina Bach, ipak mora među tim svim da odabere događaje koji će se uklopiti u koliko-toliko koherentnu celinu. Ili ne mora? Autor "Stotinu godina" u podnaslovu naziva "antikronikom", i to će služiti kao opravdanje za Bachov "propust" da napiše pravolinijsku hroniku događaja na Trešnjevci otprilike između 1930. i 2023. godine. Kada čitalac zaroni u svet ovoga romana, prvo će mu se zavrteti u glavi: u duhu principa hermeneutičkog kruga, čini mi se da je početak moguće potpuno shvatiti tek ukoliko se na njega vratimo nakon što smo knjigu pročitali. Pun deskriptivnih detalja i poetske "filozofije istorije", početak onespokojava savremenog čitaoca kratkog fokusa kada shvati da ništa ne shvata, ni ko je tu ko ni šta se tačno dešava. Ujedno smo gurnuti direktno u tehniku kojim je ova antihronika napisana - brzim kretanjem napred-nazad u vremenu - tako da u očaj padne čak i neki budući natprosečni student kada bude izučavao ovaj roman na fakultetu. Ubrzo, međutim, počinju da se ocrtavaju konture zapleta: u kuću devojčice Veronike Bach (pripovedačeve majke) dolazi Alojzije Stepinac, a u blizini su nastanjeni sirotinja i umetnici komunisti.

Dario Harjaček 'Konzervativna obitelj nije obitelj - to je zatvor!'

"Stotina godina" Trešnjevke biće ispisana na pozadini ideologija koje su obeležile tih stotinu godinu: fašizam, komunizam i neoliberalizam, a glavni akteri, one individualne sudbine koje u sebi sažimaju i odslikavaju kolektivnu sudbinu, događaće se negde na razmeđi tih ideologija. Pripovest, koja uključuje i dokumentarne tekstove kao što su Stepinčeva propoved iz 1937., odlomak iz monografije "Crvena Trešnjevka" iz 1982. i katalog izložbe "(G)rad na drugi pogled" iz 2022., "švenkujući" kroz prostor i vreme, oblikovaće puno živopisnih karaktera, slikara, seksualnih radnica, seksualnih prestupnika i oportunista.

Ipak, neki junaci ispadaju "glavnijim" od drugih, utoliko što o njima saznajemo više. Junaci, odnosno junakinje: Veronika Bach, pripovedačeva majka, zatim Eva, Veronikina pomajka, i Mirjana, Evina rođaka i Bachova ljubavnica. Veronika je žena koju je najbolje opisati uz pomoć Frojdova pojma histerije - njenu seksualnost i životnu radost potiskuje nekadašnja časna sestra Eva, nova žena Veronikina oca (ubijenog nakon pada NDH), kruta žena sa sela. Mirjana, koja, čini mi se, dobija najduži kontinuirani prostor u knjizi, ćerka je roditelja radnika koja sada živi u sterilnom svetu više srednje klase, ali koja na psihološkom nivou obitava u "bolesti povijesti", u svim onim trenucima bezdušne nepravde njoj (i drugima) načinjene od strane oca, koji joj se neprestano vrte pred očima. Mada samo deo ovoga romana, priča o Mirjani svojom psihološkom i sociološkom relevantnošću, ali i literarnom, napisana, kao i čitava knjiga, pravim pripovedačkim stilom (stilom koji je daleko od "nultog stepena pisma"), mogla bi da konkuriše bilo kojoj socijalno usmerenoj autofikciji koju ste u poslednje vreme pročitali.

Bach je, kao pripovedač, istovremeno pun intelektualno-poetskih idiosinkrazija, razumevanja i distance pisca, distance koja je ponekad neophodna da bi ono što čitamo bila književnost. S obzirom na obilje idiosinkrazija u tekstu, kakvi su na primer Bachov umetnuti tekst o pticama ili momenti magijskog realizma kada se junakinja Virgilijana doslovno susreće sa mlađom sobom, i uopšte, svi oni elementi "antihronike", ono što ovo delo čini eksperimentalnim, čitalac do kraja stvarno ima utisak da je čitav taj tekst ispripovedao Bach. I to je, naravno, deo čari ovog romana, no istina je da ih je ispripovedao autor Dario Harjaček, autor s očiglednim talentom za pripovedanje.

Intelektualac iz porodice fašista i akademskih slikara-oportunista/crvene buržoazije, Bach poseduje i pripovedačku distancu i pripovedačku neutralnost. Ali Dario Harjaček celinom svoga romana, čijim značenjem nužno upravlja, ne ostavlja puno prostora za sumnju u vrednosti koje zastupa. "Tvoj je pradjed zaprljao ruke krvlju tisuća i tisuća nedužnih ljudi, njegovo se ime spominje među onim dokumentima koji su inkriminirali Stepinca na sudskom procesu", kaže Bach svojoj ćerki.

Isti osećaj "činjeničnog realizma" imamo kada Bach pripoveda o jednom idealističkom komunističkom zvaničniku koji je skrajnut kada se priklonio tezi Milovana Đilasa o "crvenoj buržoaziji". Ni otvoreno angažovan ni tendenciozan, roman "Stotina godina", mada ima razumevanje za sve svoje junake, od kojih nijedan ne ostaje krnjom karikaturom, odiše i nečim za šta još nemam pravo ime. Fraza "vrednosti koje zastupa" zvuči angažovano, "činjenični realizam" deluje kao pleonazam ili upućuje na dokumentarno, a ovde nije reč o tome. Harjaček naprosto nema nikakvu sumnju u ono za šta zna da su činjenice i zato nema nikakvu potrebu da u te činjenice ikoga ubeđuje.

To je taj razlog! Državi treba užasna škola kako bi sutra imala glupe glasače

Koja god da ste generacija, dugački romani mogu da vas zamore ili pak da vam, na rastanku, slome srce, jer znate da taj svet, ti "ljudi", kako ste počeli da ih doživljavate, nigde drugde do među koricama knjige ne postoje. Mada u trenucima težak za praćenje, a i funkcija pojedinih segmenata bi mogla oštrije da se ispita (na primer, onog intermeca o pticama!), "Stotina godina" stvara upravo taj utisak "slomljenog srca". Jer, naposletku, mada se Trešnjevka pokazuje kao "Muzej zločina urbanizma" i kao deo grada kroz koji se prelomila istorija, čini mi se da "glavna junakinja" ovde nije stvarno Trešnjevka. Trešnjevka je "samo" povod za pripovedanje - u dobroj proznoj književnosti, pa makar ona bila označena kao "antihronika", glavna junakinja je ponekad - ako ne uvek - pripovest sama, književnost sama.