Analiza dendizma - elitizma i što je danas od toga ostalo

“… I ne postaje se dendi zbog materijalno vidljivih stvari. To je način postojanja sav u nijansama... Čitav njegov život bio je uticanje na druge, odnosno ono što se ne može s lakoćom ispričati.”

Barbe D’ Orviji, pisac knjige o Džordžu Bramelu, najslavnijem dendiju    
(časopis Gradac, prevod Jana Pavlović)

Svako ima svoju definiciju dendija, ali jedino što se sigurno zna je da je dendizam nastajao i razvijao se u Engleskoj i Francuskoj tokom 19. veka i da je najpoznatiji dendi svih vremena bio Englez Džordž Brajan Bramel (1778-1840). Sve ostalo je posledica različitih tumačenja. Za nekoga je dendi bio samo površna persona opterećena garderobom, modom i spoljašnim izgledom, a za druge su u pitanju izuzetni pojedinci sa izvanrednim ukusom i osećajem za meru. Neki autori iz tog doba kažu da se engleski dendi isticao hladnoćom i rezervom, a francuski otvorenom i živahnom radošću, ali i to može da zvuči kao generalizacija. Ne postoje zakoni dendizma, jer da postoje svako bi svojim trudom da se drži jasnih pravila mogao da postane dendi. Ali to nije moguće, dendizam na neki način jeste i elitizam (duha), a to znači da nije dostupan svima. “Ne postaje se Bramelom. To ili jesi ili nisi”, napisao je francuski romanopisac Barbe D’ Orviji u Figarou 1861. Bramela biografi opisuju kao visokog i zgodnog muškarca, lepih ruku, izduženog lica s crvenkastom bradom i svetlo smeđom kosom. “Da bi čovek bio dobro obučen, ne treba da se ističe”, bilo je njegovo geslo. Kažu da je bio inteligentan, samouveren i živahan čovek, sa posebnim darom za zabavu i uživanje. “Ono što je njegova fizionomija obećavala, njegov duh je prevazilazio”, napisao je D’ Orviji. Upravo je on rekao i da “dendizam ima svoj koren u ljudskoj prirodi u svim zemljama i svim vremenima, jer je ljudska sujeta univerzalna.” Kakva je situacija kod nas? Nije lako biti dendi u Beogradu (Srbiji). Muškarci ne smeju previše da štrče u oblačenju jer mogu vrlo lako da budu okarakterisani kao homoseksualci. Tanka je ovde linija između sofisticiranog ukusa i “pederluka” (što ne znači da nema gejeva dendija). To je verovatno jedan od razloga zašto dendije kod nas možete nabrojati na prste jedne ruke, eventualno dve. Ali da bi neko bio dendi nije dovoljno da ima istančan ukus i smelost za nošenje malo pažljivije odabrane  garderobe, kao što se generalno misli. Iz njegove celopkupne pojave bi trebalo da zrači sofisticiranost, obrazovanost, samopouzdanje, stil i maniri. On predstavlja Grad, kulturu, sklonost ka lepom, autentičnost… Sve je to on. Ako nešto od toga fali, onda dendija nema i ne može biti. Zanimljivo je da se na srpskoj Vikipediji dendi izjednačava sa kicošem, što je ipak uvreda za dendija, jer kicoš je pežorativan izraz za običnog  pomodara i šminkera, što je daleko od pravog dendija. Ko su poznati beogradski dendiji? Ne postoji jasna javna predstava o tome. Pogotovo što je u pitanju osetljiv pojam, jer svako može da ga tumači na svoj način, kako smo već gore rekli, ako nismo strogi u definisanju. 

A i zašto bi bili? Ovo je samo individualan doživljaj i pokušaj da se izdvoje neka imena, a vi slobodno dodajte ili oduzmite.  Arhitekta i bivši gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović, slikar i publicista Dragoš Kalajić, slavni  advokat i intelektualac  Srđa Popović, doajen srpskog novinarstva  Miro Radojčić, slikar Peđa Nešković, party boy Laza Šećer, rokenrol dendi  Milan Petrović Tica… Nije lako smisliti još koje ime koje bi konkurisalo za beogradskog dendija, mada, apsolutno prihvatamo da ih ima još. Na ivici da uđe u ovu malu grupu bio je i veliki gospodin i šarmer, novinar Dragan Babić, ali njega garderoba najverovatnije nije posebno zanimala. Zanimljivo je da su većina od nabrojanih  takozvana stara garda i da su uglavnom pokojni, što govori da je danas mačo kultura, koja je u svojoj prirodi anti-dendi, izraženija nego pre poslednjih ratova na ovim prostorima. Pogotovo kod mladih ljudi koji bi trebalo da budu tolerantniji, otvoreniji i opušteniji po definiciji.  Za dendija je neophodna društvena klima koja mu dozvoljava ekstravaganciju. Da se vratimo našim dendijima. Zanimljivo je da su Bogdan Bogdanović i Srđa Popović, imali dosta sličnosti. Obojica su bili veliki Beograđani, vrhunski u svojim oblastima, obojica su zbog Miloševića napustili zemlju i postali apatridi. Kontroverzni gradonačelnik  je imao specifičan i besprekoran stil. Voleo je da nosi leptir mašne, bele džempere, svilene šalove, “đubretarce”, beretke, ali i  žute čarape, što je bio znak njegove prkosne ekstravagancije protiv konzervativizma i običnosti. Na jednoj od retkih dostupnih fotografija iz mlađih dana, Bogdan sa cigaretom u ruci, naočarima sa stilizovanim crnim ramom i pažljivo oblikovanom frizurom, izgleda kao Rip Kirbi iz Beograda. Kao profesor na Arhitektonskom fakultetu, predavao je o gradu kao središtu civilizacije i gradograditeljima, na njegova predavanja je bilo teško ući zbog velikog interesovanja. Nekad je časove držao i kod sebe kući, puštajući studentima klasičnu muziku. Poslednje decenije života proveo je u Beču, i zanimljivo je i da se na nekim snimcima i u njegovim poznim godinama, vidi koliko je vodio računa o oblačenju. Na jednoj takvoj fotografiji nosi vrlo neobičan “stajliš” drap džemper kakav će te teško naći bilo gde da kupite. Bio je erudita, poliglota i filozof, intelektualac evropskog formata. “Ne izgubiti sebe, kao pojedinac se suprotstaviti gomili”, bio je njegov životni moto.

Veliki gospodin Srđa Popović je bio poznat po rolkama i upadljivim crnim majicama ispod svetlih košulja sa otkopčana dva gornja dugmeta. Imao je izrazito muževnu pojavu, cigareta mu je stajala kao salivena, kao i dosta mlađa žena sa kojom je bio do kraja svog života. Pišući o svojim gostima u emisiji “Nedjeljom u 2” na HRT-u, Aca Stanković je spomenuo i Srđu Popovića. “Čovjek s dolčevitom i dubokim glasom… Rukuje se sa mnom, završimo emisiju, a zatim me predstavi trideset godina mlađoj supruzi, koja postaje miss dana, pa sam malo ljubomoran na Srđu što ima toliko sreće sa ženama.” Čovek iz suprotnog tabora, najudaljenijeg mogućeg, desničar obrazovan u Rimu, je bio Dragoš Kalajić. Njemu niko ne može da oduzme gospodstvo koje je, kao i perfektna odela (i rolke), nosio bez imalo nategnutosti i napora. Tokom 70-ih i 80-ih u Beogradu su ga zvali “salonski zmaj” jer je zbog svoje pojave bio vrlo popularan na gradskim žurkama i sedeljkama. Kao i advokat Srđa, imao je muževno i lepo lice, koje je slalo poruku o određenoj aroganciji i distanci njegovog vlasnika prema ostatku sveta. Bio je esteta, koga je priroda na mnogim poljima nesebično darovala. Tokom boravka u Italiji družio se sa pripadnicima aristokratskih porodica u nestajanju, ali i Ezrom Paundom. Sve u svemu, pomen njegovog imena izazivao je uvek burne reakcije. “Svaka prava žena oseća bezmerno zadovoljstvo kad zna da se može osloniti na jednog džentlmena, prvoklasnog i neophodnog saveznika u odbrani života”, izjavio je u jednom intervjuu. Miroslava Mire Radojčića se zbog godina možda slabo sećamo, ali sasvim dovoljno da zapamtimo njegove leptir mašne, uglađenost, ukus i elokventnost koju je posedovao. “Uvek sam želeo da budem mlađi”, izjavio je jednom prilikom ovaj džentlmen koji je voleo fudbal, tenis i šah. Dobar deo svog radnog veka proveo je u Njujorku i Londonu, pišući za “Politiku”. Ljudi ga se najviše sećaju po njegovom šarmantnom izveštavanju sa Vimbldona, gde je na “Central Courtu” imao svoje počasno mesto odakle je mogao da gleda iz blizine šta se dešava u kraljevskoj loži. Na Zapadu su ga zvali “Mister Majru”. Bio je retka pojava u svetu novinarstva i prava svetska ličnost sa manirima. Peđa Nešković, pop art slikar i ljubitelj kiča iz kojeg pravi umetnost, je tipični arti-dendi. Uvek stajliš, u kvalitetnim mantilima i lepim bojama, pomalo ekscentričan, ali bez velike  potrebe za pokazivanjem, što i jeste uvek najprivlačnije kod dendija. Bio je prijatelj između ostalih i sa šansonjerom Arsenom Dedićem i čuvenim “ocem Druge Srbije” Radomirom Konstantinovićem. Zanimljivo je da je Peđa 2007. godine u galeriji “Ozon” imao izložbu-performans pod nazivom “New Dandy” za koju je dobio Politikinu nagradu. 

“Dendizam je zapravo isticanje mišljenja koje se razlikuje od drugih, nastojanje da pokažemo ostalima šta su mogli da urade, a nisu. Novi dendizam je neka vrsta rekapitulacije u novom vremenu, plasiranje nove elegancije, nove posebnosti”, rekao je Nešković  tada povodom svog neobičnog projekta. Na Jutjubu postoji snimak sa izložbe na kojoj je Peđa glavni akter kao dendi u različitim varijantama, i sve mu odlično stoji, i ako on parodira sam sebe. Prevodilac Lazar Šećerović, zvani Laza Šećer, je urbana legenda i već svi znamo sto puta ispričanu  priču o njegovoj čuvenoj diskoteci kod Ateljea 212, a on sam je pratio svetske trendove u oblačenju još 60-ih i to vrlo hrabro. Kad gledate neke njegove fotografije iz tog perioda, prosto je neverovatno da se neko tako oblačio. Raskopčana košulja, marama oko vrata i bele pantalone uvučene u duboke crne čizme sa rajfešlusom. Danas Laza ima mnogo svedeniji stil, ali su i dalje tu kvalitetne dukserice na štrafte, polo majice sa dikretnim detaljem… Dovoljno da se oseti da su stil i ukus deo čoveka do kraja života. Inače, on je poznat i kao veliki prijatelj poznatih beogradskih lepotica, kao što je bila Marija Baksa, na primer. Nekadašnji popularni voditelj i muzički saradnik na Radiju B92 i globtroter, Milan Petrović Tica, je najmlađi od svih na ovoj listi, ali i potpuno drugačiji kao profil rokenrol dendija koji je svojom originalnom pojavom i rafiniranim “džanki” stilom, zaslužio da nađe mesto na ovoj listi. Gomila prstenja i narukvica na rukama, razne ogrlice, u kombinaciji sa maramama i ofarbanom kosom u crveno ili plavo, sa fensi košuljom ili majicom grupe “The Smiths”, karakterišu njegov poseban stil i izdvajaju ga u alternativnom svetu kao pravog dendija iz potkulturnog sveta. On ne liči ni na koga, niti iko može da liči na njega, i zbog toga će uvek biti izdvojen iz gomile identičnih alternativnih likova. Ono što povezuje sve ove ljude je nezavisnost duha, ali i diskretni aristokratski stav prema životu, a to je možda i ključno za dendija. Odatle sve polazi. Dendi je potreban Beogradu (i Srbiji) možda i više nego ikad, jer predstavlja zdravu provokaciju društvu i poruku da izađe iz uniformnosti i oslobodi se. Ne moramo baš svi da idemo u teretane i nosimo trenerke, ionako nas po svetu uglavnom angažuju kao obezbeđenje u klubovima.