Prešla se Josa pre pet godina kada je rekla Miri da je nerotka. Jeste Josa bila čuvena po tome što je nameštala ženama zaveljene materice, i jeste istina da su čak i one kojima su lekari rekli da nikada neće imati dece, posle Josinih masaža ostajale u drugom stanju, ali ako Josa kaže da je nerotka, onda je nerotka. Podvezala je Miru najlon čarapom ispod pupka i snažno joj masirala stomak, i tako tri večeri za redom. Zatim je Mira morala naredne tri večeri uzastopno da ima odnose sa svojim mužem, to su Josine reči. To moranje, ti odnosi i misao o Josi, svakako nije ono što je Mira imala na pameti kada je još na početku braka zamišljala pravljene potomstva u ljubavnom zanosu. Da li su i Siniši, Mirinom suprugu, ti trodnevni odnosi bili podjednako turobni, ne zna se, ali rezultata svakako nije bilo. Nije začela. Prvog dana ciklusa je plačući saopštila majci preko telefona da je dobila menstruaciju. Dana, njena majka, ćutke je primila tu informaciju, jer joj je Josa još kad su bili kod nje u kući, pri odlasku u poverenju rekla, "Džabe sam je trljala, dome, neće ona rađati."
Viktor se rodio na Svetog Vasilija, ali nije dobio ime Vasilije već Viktor, u znak Mirine pobede nad zlom i jalovom sudbinom kojoj je za dlaku utekla. Rodbina nije bila oduševljena Mirinim rešenjem, Viktor ipak nije bilo tradicionalno srpsko ime, ali znajući koliko se namučila da ga dobije, oprostili su joj. Zadržala je prvo slovo, to je bio kompromis. Viktor nije mogao ni da nasluti koliko će mu snage nekada kasnije trebati za sopstvenu pobedu,za borbu protiv roditeljskih očekivanja, pa je svoju energiju naivno trošio na sisanje, punjenje pelena i plakanje. Plakao je dan i noć, osim u kratkim intervalima kada je spavao, retko više od dva sata u cugu. Siniša je puno radio, bio je jedan od onih ljudi koji imaju nekoliko poslova a ni jedan konkretan, dolazio je kući nekad ranije, nekad kasnije, nekad sutradan. Mira nije smela ništa da mu prigovara jer je on za nju ipak bio heroj, spasilac, bio taj koji je rekao da će ostati pored nje čak i ako ne uspeju da imaju decu, i na posletku, bio taj koji joj je, ipak, napravio sina. Naravno da su posle silne muke i godina provedenih po lekarima i nadri lekarima, dete napravili onda kada su konačno bili odustali od ideje o potomstvu, makar naglas. Bilo da je to bilo Sinišin blef ili ne, i da bi možda, pre ili kasnije, ipak napustio Miru, jer jalova žena nikome ne treba, i sramota je, svakako je to njegovo obećanje u najtežim trenucima bila karta na koju je mogao doveka da igra. Dana je spakovala svoju malu teget Epson torbu i došla da provede prvih četrdeset dana kod ćerke, da pomaže i da poduči. Torbe se jasno sećam jer je moja majka radila u firmi za kompjutersku opremu pa je i nama donosila torbe i majice sa natpisima Espon, Ricoh i slično. Čvrsto verujem da je Dana čvrsto verovala da je Epson marka koja proizvodi torbe, i ponosno ju je nosala svuda. Spakovala je Pavlovićevu mast, Kosili talk i tetra pelene, jer, lud je onaj lekar koji je ukinuo široki povez, mislila je. To što je u nekakvim stranim zemljama široki povez uveliko izbačen iz upotrebe, to Danu nije preterano zanimalo. Moja majka, kada je saznala da je Mira dobila sina, rekla mi je preko telefona – "znala sam! Brašno ne laže!" Kako to misliš, pitala sam. "Tako",rekla je, "sećaš li se kada smo bili kod Siniše i Mire na kafi, dok je još bila trudna. Sipala sam joj krišom malo brašna na teme da ne vidi, a Mira se počešala po ramenu. Ako trudnica pipne prvo gornji deo tela, onda će biti muško, a ako pipne donji, popišulja je." Mama, rekla sam, to su gluposti. "Kako gluposti! Dosad sam svaki put pogodila, i za Miru, i za Maju Brankinu, i
za Nevenku, čak i za komšiniću Kaću!" Mama, pokušala sam da objasnim, to su gluposti, posrećilo ti se. Čak i to što jabuka padne na zemlju svaki put kada je baciš ne znači da je Njutnov zakon neosporiv, a kamoli to tvoje brašno. "Za jabuku ne znam, ali brašno ne laže!"
Za četrdeset dana, koliko je Viktor proveo sa majkom i bakom u izolaciji, popravio se za čitavih osamsto grama. Mašala, vikali su svi preko telefona i strpljivo čekali babine da vide to čudo od deteta, jer se pre četrdeset dana nije dolazilo u kuću. Tada je beba osetljiva, nije se još imunizovala, ali to na stranu, već je prvih četrdeset dana najviše podložna kojekakvim urocima, daleko bilo.
Mi smo kupili "kišobran-kolica" jer moja majka smatra da su to najpraktičnija kolica koja postoje i da ne treba bacati pare na moderna kolica, kabasta su i teška. Kišobran kolica zamišljala sam uvek kao nešto što ima veze sa Meri Popins. Mimo Olge, tetke sa Kosova, koja je isheklala benkicu iz jednog dela da se Viktoru ne otkrivaju leđa dok sedi, i još par tetaka koje su kupile ćebiće i aparate za pasiranje hrane, ostali su, mahom, gurali devize ispod jastuka u Viktorovoj kolevci. On je bio crven od plakanja ali to nije sprečilo ni jednu tetku, babu, ujnu, baba-tetku i strinu da ga malo podrže u rukama, da se sa njim slikaju, da usput, svaka još jednom pokaže Miri kako treba da ga uzima i spušta iz kolevke, jer svaka je nekada bila majka, i dalje je majka, zauvek majka, i glas im se menjao kada su pričale iz te pozicije majki koja im je i samima nedostajala jer ih je sećala na sopstvenu mladost. Sve je to brzo prošlo, uvek brzo prođe, deca porastu dok trepneš, govore Miri, i uveravaju je da je ovo najlepši period njenog života, da treba da uživa dok je Viktor mali. Mira je gledala kroz njih, vidno oslabela i siva, par puta se kurtoazno nasmejala, zgrabila malog i otišla u kupatilo da ga podoji. Započela je diskusija o tome treba li ga dojiti na tri sata ili kada god plače, možda mu davati vode ili čaja, treba li ga dojiti samo svežim mlekom ili izmuzavati, sve su tetke raspolagale Mirinim grudima i mlekom, a Viktor je jecao i sisao, jecao i sisao, čulo se iz kupatila, i najzad, u jednom trenutku samo utihnuo. Mira se vratila i spustila ga u kolevku onako usnulog, a svaka tetka je imala osmeh na licu. Svaka je, za sebe, intimno verovala da je nekim čudom baš ona za to zaslužna. Baba Vasa je prišla kolevci, vezala Viktoru, svom praunuku, crveni končić oko ruke i promrmljala sebi u bradu: "Pu, kokoške te posrale, babe te popišale."
Mira je tonula, Viktor je rastao. Siniša je za tih sat, dva, koliko je sa detetom dnevno provodio, uspevao da napravi dovoljno fotografija malog u "Tatin sin", "Crvena Zvezda" i "Kad porastem biću šmeker kao tata" benkicama, koje su kasnije kružile po porodičnim telefonskim prepiskama. Osmog meseca nakon porođaja, Mira je zaista bila na izmaku snaga. Krenula je da ima vrtoglavice, sasvim je izgubila apetit, kosa joj se proredila. Na svakom drugom zubu imala je karijes, mučile su je zubobolje, a nokti su joj pucali do korena, tako da je svako pranje sudova doživljavala kao muke Malog Radojice. Mali Viktor nikako nije hteo da spava. Plakao je i dalje po čitavu noć i dan. Dana je pozvala moju majku, majka je pozvala baba Vasu, zatim je baba Vasa pozvala nazad Danu, i odluka je bila doneta. Mora da mu se gasi ugljevlje.
Sedele su u dvorištu babine kuće, Vasa, Dana i moja majka. Baba je krunila suve klipove kukuruza, zrnevlje skupljala u kofu a okrunak delila na jednake komade. Sedam ili devet,toliko treba. Mira je ušla u dvorište noseći Viktora, spustila je torbu pored sebe i sela na tronožac. Plakala je zajedno sa Viktorom, od nemoći i umora, cupkala ga u krilu, nunala, prevrtala. "Digni tu torbu sa poda, strelica te ne fištila", kaže joj Vasa bez da je uopšte i pogleda, uz jedno "mh", sebi u bradu, "Ti para nećeš videti." Mira ćutke podiglne torbu sa poda i čeka. Komadi okrunka su se užarili u vatri, a baba ih je, jednog po jednog, ubacivala u teglu sa vodom na čijem je vrhu nacrtala mali neprimetni krst. Pokušala je da se seti svih ljudi koji imaju zelene oči, jer ti, svetlooki, najčešće ureknu, nekad i iz nehata. "Ovaj je za Rajku, komšinicu"; kaže i ubaci užareni okrunak u teglu. On ispusti kratak zvuk, ugasi se i potonu na dno tegle. Nije ona. "Ovo je za Olgicu". I taj okrunak uradi isto. Naređa tako Vasa osmoro zelenookih komšija i rođaka, ali svaki okrunak se momentalno ugasio i potonuo. "Ovaj je za znane i neznane", kaže pre nego što je ubacila poslednji. Okrunak je par puta odskočio uz sitno pucketanje, pa se tek onda ugasio i potonuo na dno. "To je", kaže Vasa značajno. "To je", kaže i Dana, a i mama klima. Dana je pomno pratila čitavu proceduru, jer je ona trebalo da nasledi to od babe, pošto će baba uskoro da zanemoća, mada preti tim zanemoćavanjem već sedmu godinu, od kako je deda umro, ali se i dalje dobro drži. Kada to znanje preda Dani, Vasa od tog trenutka više neće moći da gasi ugljevlje, pa se ne bi tek tako odrekla zanata dok ne dođe zadnji čas.
Vetrić u dvorištu je uspavao Viktora, Mira je sedela izbezumljena i nepomična. Vasa se dogegala do male raskrsnice ispred kapije i prosula vodu iz tegle, sve vreme pričajući nešto nerazumljivo sebi u brk. Već godinama unazad zaista je imala brkove. To nešto što govori će razumeti samo Desa kada na nju dođe red.
Ušla sam u dvorište noseći cveće za Miru. Kako me je videla sa kapije, majka je skočila. "Gde si pošla sa tim cvećem?", šapnula mi je na uvo suviše glasnim šapatom, stisnuvši me za lakat. Donela sam Miri, rekla sam. Izvadila je jednu ružu iz buketa i bacila je u đubre. "Gde si, dome, pošla, sa buketom i parnim brojem cveća. Daleko bilo, ne valja parno, sine..." Sve nas, ćerke, majke su zvale "sine". Mira je primila ruže, ćutke, osmehnuvši se svojim sivim zubima.
