Kultura
10008 prikaza

Nije trebalo Srbe i Hrvate nasilno uguravati u bratstvo i jedinstvo

1/10
Marin Tironi/PIXSELL
INTERVJU 'Jugoslavija je bila drugorazredna država. Državice nastale na njenim razvalinama, uključujući Sloveniju, jedva da su trećerazredne, ako ne i gore. Kao da ih je pravio Zdravko Šotra'

Novi Basarin roman mračan je do bola, a zabavan još više. E sad, kako je to moguće? Odgovor na to pitanje spada u tajne, u alkemiju stvaranja, sve se to rađa u sivim ćelijama piščeva mozga, i upitno je može li na tako postavljeno pitanje itko odgovoriti. ‘Kontranedorfin’, koji se u izdanju 24sata nalazi pred hrvatskom publikom, priča je o tami jedne sredine koja se već desetljećima koprca u provincijalizmu, šovinizmu i monomaniji, ne samo na svoju štetu i za svoj račun nego i na štetu svih susjeda u regiji. To je zabavan roman o čemeru, a zabavnim ga čini Basarin autorski ludizam. U razgovoru s piscem pokušali smo malo razlučiti njegove ideje i uvjerenja od onoga što govore likovi iz romana.

 BestBook:  Katkad mi se učini, čitajući vaše romane,  da niste sasvim zadovoljni “društveno političkom situacijom” u Srbiji, pa ni beletrističkom scenom...
Pošteno govoreći, nisam zadovoljan ni jednom” društveno-političkom situacijom” na ovom  svetu niti vidim i jedan razlog za zadovoljstvo bilo kojom društveno-političkom situacijom, uključujući one najbolje. Prirodno je da sam najnezadovoljniji ovom u kojoj živim. I to s dobrim razlogom.  Što ne znači da ne bih našao razloga za nezadovoljstvo da živim negde drugde - svejedno gde - a i to bi nezadovoljstvo imalo dobar razlog. Što se tiče beletrističke scene u Srbiji, stvar stoji malo drugačije. Jednim njenim delom sam vrlo zadovoljan - i to s dobrim razlogom - drugi njen deo mi je teška muka duhu. S još boljim razlogom. Tu mislim na tzv. nacionalističku beletristiku, koja uvek nađe lepu reč za društveno-političku situaciju. 

 | Author: Sandra Šimunović/PIXSELL Sandra Šimunović/PIXSELL

 BestBook:  Koliko dugo ste pisali roman? Pišete brzo ili sporo – čini se da je iscurio u jednom dahu, ali dojam zna zavarati...
“Kontraendorfin” sam pisao dve godine, možda čak u dan tačno. Započeo sam sredinom juna 2018., završio sredinom juna 2020. Dojam zaista ume da zavara. Daleko je to pisanje bilo od jednog daha, teklo je u nekoliko etapa sa pauzama od po mesec, dva, pa i tri. Uz mnogo muke s rečima. Uz mnoge prepravke. Verovatno nema više od dvadesetak rečenica u romanu koje su u finalnoj verziji iste kao u prvoj. 

 BestBook:  “Nema” – pišete u romanu - “paragrafa krivičnog zakona pod koji se naš narod, naša realnost i naša kulturna javnost ne mogu podvesti. Tako sa pravne tačke gledišta stoji stvar sa našim narodom, našom stvarnošću i našom kulturnom javnošću, sa medicinskog stanovišta, stvar stoji mnogo gore. Ne postoji, Stojkoviću, ni jedna nasledna, akutna, hronična, sistemska, polna ni duševna bolest čija se dijagnoza ne može postaviti našem narodu, našoj stvarnosti i našoj kulturnoj javnosti, a naročito našoj književnosti kojoj nema leka, koja vapi za eutanazijom i koja se u veštačkom životu održava samoupravnim sporazumima, nehatom, ugovorima o delu, dodeljivanjem nagrada i svečanim akademijama.” 
Ovo je i citat, i pitanje, i odgovor. 

 | Author: Sandra Šimunović/PIXSELL Sandra Šimunović/PIXSELL

 BestBook:  Jovan Rašković, prečanin, jednom je u razgovoru s Tuđmanom priznao da smo “mi Srbi lud narod”, a ono što je psihijatar tad postavio kao lapidarnu parolašku dijagnozu (očito u funkciji zastrašivanja Tuđmana) vi porađate kao roman, pa bih, parafrazirajući Basaru, mogao pitati je li to novi teorem – ono što se prvi put zbiva kao dijagnoza kasnije se proširi na roman?
Znate šta, nedopustivo je banalan nivo uopštavanja govoriti o “ludim”, “pametnim”, “vrednim”, “škrtim”, “glupim” itd. narodima. Verujem da je Rašković to rekao s namerom da uplaši Tuđmana, ali Tuđman je očigledno dobro video razliku između “biti lud” i “praviti se lud”. Rašković se pravio lud. Iako uopšte nije bio lud. Naprotiv. Čitao sam neke njegove predratne  knjige, bio je to vrhunski intelektualac. Pre nego što ga je regrutovao Dobrica Ćosić i zarazio ga svojim zaumnim idejama. I ne samo Ćosić. Ona polovina srpske beletristike o kojoj smo napred govorili - srpska mainstream kultura uopšte - to je izvorište svih zaumnih srpskih politika i svih masovnih srpskih  neuroza (koje prelaze u psihoze) i koje stvaraju ambijent u kome Srbi, umesto da Raškoviću, kad kaže “Srbi su lud narod”, kažu “marš, idiote, u materinu”, kažu “kakav mudar čovek”. Ili, što je još gore, kad Ćosić kaže “mi možemo i ono što ne možemo”, kažu “kakva duboka misao”. Pogrešan je utisak - a vidim da se proširio i na Hrvatsku - da ja vodim nekakav krstaški rat protiv srpskih politika i srpske mainstream kulture. Ma ne. Nije mi to  lako podnositi, ali to me suštinski ne interesuje. Ono što mene  interesuje je užas postojanja. Ali to očigledno malo koga više interesuje. 

 BestBook:  Uspoređuju vas s Krležom, Thomasom Bernhardom i Kraussom, ali oni su, čini mi se, pisali nježnije od vas, prema svojim “entitetima”.
Opet se vraćamo na isto. “Kontraendorfin” nije sociološka studija, revizija istorije niti izveštaj o stanju stvari o Srbiji. To je umetnički izraz mojih egzistencijalnih nedoumica i strahova. Moj “entitet” je za mene samo pozornica,  scenografija. 

 BestBook:  Je li vaša negacija “familijarni oblik prihvaćanja” Srbije, ili...?
 Personifikacija geografskih pojmova i političkih zajednica i pokušaj stupanja u emotivnu vezu sa njima, bilo prihvatanja bilo neprihvatanja, nije mamac na koji se ja hvatam. 

 | Author: Marin Tironi/PIXSELL Marin Tironi/PIXSELL

 BestBook:  Nijemci su se nakon dva poraza, doduše epohalna i gigantska, umjesto rastu u širinu okrenuli rastu u visinu, dubinu i druge manje problematične dimenzije. Je li Srbija na tom putu – jesu li njemački lijekovi najbolji na svijetu?
Neko je negde rekao da su projekti teritorijalne ekspanzije pokušaj prevazilaženja palanačke teskobe. Nemačka je tipično palanačka zemlja, Francuzi su tu u pravu. Takva je - na mnogo bolji način - bila i Austro-Ugarska. Ali gle paradoksa. Držim da su palanke najbolja mesta za život kad se lepo urede, kad se pomire sa svojim ograničenjima i kad streme nekom centru. Ja, recimo, ne volim velike gradove. Baš ne bih voleo da živim u New Yorku, pogotovo ne u Tokiju. Zahvaljujući blistavoj kulturi, Nemačka je imala snage da se podigne iz pepela. Srbija tu snagu nema. Sve češće mislim da i ne želi da je smogne. 

 BestBook:  Gdje je krenulo krivo? Crnogorci kažu, što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi. Uostalom, slično je posvuda u tzv. regionu, osim Slovenije.
Tačnije je - “kada”, ne “gde”. Krenulo je krivo, bar u Srbiji, onda kad oslobođenje od Otomanske imperije nije bilo popraćeno oslobađanjem ljudskih ličnosti. Biti slobodan, to na Balkanu, a pogotovo u Srbiji, znači ne biti u zatvoru, ne biti pod stranom okupacijom i činiti šta ti je volja. Ovde ne mislim na slobodu u njenom najuzvišenijem (i najužasnijem) značenju nego na građansku slobodu, na samosvest koja se izdiže iznad kolektiviteta i tim izdizanjem unapređuje zajednicu.  
 

 | Author: Marin Tironi/PIXSELL Marin Tironi/PIXSELL

BestBook:  I vi ste, krajem osamdesetih, osjetili romantičarski nacionalni zanos. Kako, zašto? Što danas mislite o tome? Još važnije – zašto ljude to ne prolazi nego traje kao kronična bolest?
Pre bih ja to nazvao do imbecilnosti naivni nacionalni optimizam. Kad je tamo ‘85-86. počelo komešanje, ponadao sam se da bi Srbi mogli postati nacija slobodnih građana. Kao što su i mogli. Ništa nam nije stajalo na putu osim nas samih. Determinizam ne postoji, ništa nije suđeno. Ako nešto izgleda kao neumitno, to je samo zato što tu nema slobode. Ali postati slobodna i odgovorna ličnost, to je zahtevalo izvestan napor, određenu samokontrolu i usvajanje nekih pravila. Bilo je mnogo  lakše otići na Gazimestan i klicati već ubuđaloj pa podgrejanoj nacionalističkoj pseudometafizici. Ne treba podcenjivati privlačnu snagu haosa, neodgovornosti i ukidanja svih obzira. To je takozvano prirodno stanje i priroda mu ide na ruku. 
Nije mi, međutim, tih osamdesetih trebalo više od nekoliko meseci da vidim, a samo budale i pokvarenjaci to nisu videli - da će kolektivizam kolhoza zameniti kolektivizam seoske zadruge i da će sekularna komunistička idolatrija biti zamenjena šamanskim plemenskim ritualima i balkanskom voodoo magijom. 

 BestBook:  “Za razliku od Andrića koji je pisao ode ćuprijama koje premošćuju divlje reke i spajaju naše porobljene narode, ja sam oduvek smatrao (i javno govorio) da naše narode treba još više porobljavati, a da ih nipošto ne treba spajati mostovima nego razdvajati najdubljim provalijama”, kažete u romanu. Hrvati i Srbi su kao dvokomponentni eksploziv, treba ih držati odvojeno, rekli ste jednom.
To je literarno preterivanje kome sam ionako sklon. Nisu tu potrebne provalije, dovoljne su državne granice. Ono što nikad nije trebalo činiti - ne samo sa Srbima i Hrvatima - bilo je nasilno ih uguravati u Kozaračko kolo, kolektivno ih uterivati u bratstvo-jedinstvo. Još je pogubnije uguravati sve pripadnike nacije u nekakvo monolitno nacionalno jedinstvo.

 | Author: Sandra Šimunović/PIXSELL Sandra Šimunović/PIXSELL

 BestBook:  Jeste li gledali “Aleksandra od Jugoslavije”? Prikazan je kao “Zona Zamfirova” sa sabljom i epoletama. Gledajući sve te serije, od “Petra” do “Aleksandra”, od “Montevidea” do “Senki”, očito je da Srbija želi ispričati novu povijest u kojoj nije bilo Drugog svjetskog rata ni Druge Jugoslavije. Trauma? 
Kad se gromoglasno najavljena serija pojavila, uredno sam uplatio bindžovanje na EON-u, pogledao otprilike 15-ak minuta prve epizode. I tu je bio kraj. Ne znam šta je namera naručilaca, producenata i ekipe “Aleksandra”, ali šta god bila, stvar je potpuni promašaj.   

 BestBook:  Je li Jugoslavija po vama bila potpuni promašaj?
Ne! Zašto bi bila? Ni kao kraljevina ni kao socijalistička republika ona nije bila sjajno mesto za život, ali je, obrni okreni, ipak bila drugorazredna država. Na kraju se raspala. Ali sve se složene stvari raspadaju. Državice nastale na njenim razvalinama, uključujući Sloveniju, jedva da su trećerazredne, ako ne i gore. Kao da ih je pravio Zdravko Šotra.   

 BestBook:  Svetosavlje, sveti Sava – što je to? O oba pojma govori se s puno emocija – pozitivnih ili negativnih – i obično bez sadržaja?
Svetosavlje najkraće mogu opisati kao dimnu zavesu od tamjana. Nema tu nikakvog sadržaja. Naoko najsuvislija definicija dolazi iz redova savremenih svetosavaca i glasi - “svetosavlje je pravoslavlje srpskog stila”. Još jedan od zaumnih pokušaja srbifikacije ne samo zemaljskih nego i nebeskih stvari. Neko naivan bi mogao pomisliti da je svetosavlje nešto vrlo drevno - tako u stvari zvuči - u stvari ono još nije napunilo ni sto godina. Zna se čak i ime palanačkog prote koji je skovao taj termin. Do skora sam ga i ja pamtio, ali sam ga u međuvremenu zaboravio. 

 | Author: Sandra Šimunović/PIXSELL Sandra Šimunović/PIXSELL

 BestBook:  Vi ste vjernik, ali neobičan vjernik. Dostojevski u “Bjesovima”, kroz usta jednog lika, kaže: “Cilj svakog narodnog kretanja, u svakom narodu i u svakom periodu njegova života, jest samo i isključivo traženje boga, svog boga, neminovno svog sopstvenog boga, i onda vjera u njega kao jedinog istinitog boga. Bog je sintetička ličnost cijelog naroda, uzeta od njegovog početka do njegova svršetka, do kraja. Svaki narod je samo dotle narod dok ima svog zasebnog boga, a sve ostale bogove na svijetu uzima bez ikakve pomirljivosti i dokle vjeruje da će sa svojim bogom pobijediti i sve ostale bogove prognati sa svijeta…” Što mislite o tom stavu? U našoj regiji to je apsolutna istina, ali to nema puno veze s Isusom.
Dugo sam osećao grižu savesti - bilo mi je dugo neprijatno da to uopšte priznam - što ni od jedne knjige Dostojevskog nisam  pročitao više od pedesetak strana. Nisam naprosto uspevao dalje da se probijem. Citat iz vašeg pitanja pokazuje koliko sam dobro učinio što ga nisam čitao. Uopšte, taj ruski mesijanizam, to obogotvorenje ruskog naroda, to prikazivanje Rusa kao Božjih asistenata - a to je zajedničko i ruskim komunistima i crnostotinašima - oduvek mi je išlo na živce. Sledstveno, ne mislim ništa o tom stavu. 

 BestBook:  “Kontraendorfin” je “Moj obračun s njima” i “Antibarbarus” usmjeren protiv Čaršije. Ima li osim te Čaršije još ičega?
“Antibarbarus” i “Moj obračun s njima” nisu prave analogije. Krleža je imao žestokih problema sa “barbarima” (svih boja) i “njima” (takođe svih boja) - neki su mu i o glavi radili - ja, paradoksalno, nisam bio u takvoj situaciji. Ni jednog trenutka me niko nije ugrozio, bilo bi nepošteno reći drugačije. Ja se doduše obračunavam sa raznim barbarima i još raznijim njima, ali to činim kroz publicističke radove i javne nastupe, umetničku prozu ne koristim u te svrhe.  

 BestBook:  U masi divnih i šašavih rečenica izdvajam (meni) najdivniju i najjšašaviju - “U ostatku sveta, Stojkoviću, rat se najpre dogodi u stanju smanjene kolektivne uračunljivosti, tek potom se pišu ratni romani, kod nas se najpre – po narudžbini – napišu ratni romani i potom se rat vodi po romanu, a uračunljivost se smanjuje posle rata.” Mislite na Ćosića, Draškovića,  Danka Popovića ili..?
Mislim na zloduha koji stoji iza svih pomenutih. Pomenuta gospoda su samo portparoli tog duha.

 | Author: Sandra Šimunović/PIXSELL Sandra Šimunović/PIXSELL

 BestBook:  Hoće li biti još rata? Piše li se još romana pretkazanja?
Sudeći po recentnoj produkciji, čini se da romana predskazanja nema koliko ih je bilo ranije. Ali znate šta. Ne treba mnogo da se napiše roman. Pogotovo loš.

 BestBook:  Kakve su reakcije na “Kontranedorfin” u Srbiji?
Različite. Nekima se sviđa, nekima uopšte ne. Većina nije ni čula za njega. 

 BestBook:  Ajmo malo tračati. Pišete ovako: “Ja sam, Stojkoviću, rekao mi je Andrić – reče Stojković – svoj prvi (i poslednji) društveni stan dobio od države tek nakon što sam dobio Nobelovu nagradu, dakle u šezdeset devetoj godini...” Pa ljudi moji, je li to moguće? 
Andriću palanka tiho zamera svašta, javno ga samo hvale (jer je njegov Nobel i njihov). 

 BestBook:  Nije li njegov talent morao imperativno biti zaštićen njegovom karijernom prilagodljivošću?
Mislim da Andrić  nije imao drugog izbora nego da bude takav kakav je bio. A uopšte nije bio toliko samoživ, prilagodljiv i sklon oportunizmu koliko se misli. Njegova slava, a pogotovo njegova Nobelova nagrada, su bile lupa koja je višestruko uvećala sve njegove mane. Svetina svugde, ne samo u Srbiji, nastoji da uvalja u blato svakog ko iz blata promoli nos. Tako ćete često čuti  da je Borislav Pekić istina bio odličan pisac, ali da je “mnogo pio”. Često će to reći i oni koji takođe mnogo piju. 

 | Author: Sandra Šimunović/PIXSELL Sandra Šimunović/PIXSELL

 BestBook:  Pisci su, katkad, zanimljiviji od svojih romana... Mislim, čaršijskoj publici?
O, da. Mnogi su i doslovno zanimljiviji od onog što pišu. Ali to je uglavnom stvar prošlosti. Pisci odavno nemaju onu auru koju su imali u Jugoslaviji. Ostavimo njihov ukus po stani, komunisti su shvatali značaj književnosti i rado su privlačili pisce u svoju orbitu. Uglavnom na nesreću po pisce i po književnost. Sada toga više nema. Srpski političari se okružuju kikbokserima, starletama i sportistima. 
 BestBook:  “Odrastamo”, pišete, “kljukani najogavnijim lažima, koje su pride i teški kič. Ja razumem ljudsku potrebu da se štošta prećuti, da se prošlost dotera i ulepša, konačno i sam tomu rado pribegavam, ali srpska istorija 19. veka je toliko mrska laž da čitanje tih kupusara povećava holesterol… Historija jednog vremena najbolje se da sagledati kada je pišemo uzgredno, usred uronjenosti u tzv. male stvari…” Zašto se u Srbiji zadnjih desetak i više godina sineasti tako opsesivno okreću staroj Jugoslaviji, umjesto sadašnjosti ili, štajaznam, budućnosti?
Možda je to zato što nema budućnosti. Ne u smislu hronološkog toka, njega će još zadugo biti. Istorija i istoričnost, bolje reći njihova metastaza istorije - istoricizam -   stupaju na scenu kada svet dospe u ćorsokak, pa se okreće natrag. Filmovi i serije o prošlosti koje pominjete su “dokazni materijal” za sadašnjost.

 | Author: Sandra Šimunović/PIXSELL Sandra Šimunović/PIXSELL

 BestBook:  Spominjete strijeljanja u Užicu 1941. godine. Poznat je slučaj Živojina Pavlovića, kojeg su partizani strijeljali zbog sumnji da je izdajnik i suradnik policije, ali nisam znao da je to bilo masovno. Što je historijska osnova tog dijela priče?
Bilo je to prilično masovno streljanje.  Živojin Pavlović, koji je inače bio komunista, nije bio streljan zbog nekakve “izdaje” nego zato što je još pre rata, a nakon posete Sovjetskom Savezu, napisao istinu o užasima sovjetskog režima u knjizi “Bilans sovjetskog termidora”. Tada je streljan i moj deda po majci. I još mnogo ljudi. Zato što su  bili “kapitalisti”.  

 BestBook:  Pišete o Đilasu kao egzekutoru. Strijeljali su i drugi – Moša Pijade ubio je nekog momka u Bosanskoj krajini jer ga je majka neke djevojke (pročetnički raspoložena) optužila da je silovao njenu kćer. Kad se ustanovilo da je to laž, nesretnik je već bio mrtav. Pa ipak, sve je svaljeno samo na Đilasova leđa, a on je, stoički, izdržao devet godina Titove robije i četiri desetljeća izolacije i klevetanja. Četnici su više klali nego strijeljali, kao i ustaše. Nijemci su u Užicu gazili leševe tenkovima.
Nije sve svaljeno na Đilasova leđa. Mnogi su streljali i to nije nikakva tajna. Moj problem sa Đilasom, u stvari sa srpskom javnošću, je što je Đilas nakon raskida sa Titom postao jedan od učitelja demokratije. Zajedno sa Ćosićem, takođe partizanskim komesarom.  Kakvi su bili učitelji, takva je ispala i demokratija. 

 BestBook:  Jeste li ikad čitali neku istinitu historiju? Domaću, srpsku?
O, da, Ima ih puno. Samo ih malo ko čita.

  • BESTpartizan 19:40 13.Lipanj 2021.

    kako nasilno 99 posto ljudsi je htelo socijalizam da nije bilo tita bilo bi ratova na balkanu ne 1 nego 101