U 1980-im godinama četiri petine svih prihoda odnosilo se na Irak i Libiju, a u obe zemlje približno četiri petine bili su investicioni poslovi na infrastrukturi.
Za svaki slučaj zato se radilo na diversifikaciji poslova. Pokušavalo se ući u blisku saradnju sa firmama koje su posedovale visoke tehnologije i jedan interesantan posao bila je prodaja amerikanizovanog derivata školsko-borbenog aviona Galeb-4. Pod oznakom Galeb-5 odnosno TURGA taj avion su trebali sastavljati u Turskoj. Ništa pod tog posla. Američki Lockheed poslao je poslednji teleks juna 1992. sa pitanjem šta se to dešava jer posao je u pitanju, a tamo na Balkanu se zaratilo.
Poslovi su propali, industrija je stala jer je narušen proizvodni lanac koji je obuhvatao čitavu SFRJ. Najvredniji ugovor u toku u to vreme bio je izvoz u Kuvajt tenkova M-84A koji su montirani u Đuri Đakoviću u Slavonskom Brodu. Neke dodatne količine bile su završene, ali potrebe rata bile su na prvom mestu i predati su Hrvatskoj vojsci. Posle završetka borbi 1992. godine poslani su u Srbiju, prebojani i otišli su u Kuvajt kao poslednji lot. Od 215 naručenih tenkova dobili su 149 komada računajući one koji su služili u ratu. Pokušaj da se obnovi proizvodnja u 14. oktobru u Kruševcu, firmi koja je prvobitno trebala da bude nosilac zadatka, nije bio realan jer nema tenka bez združenog poduhvata firmi od Ravni u Sloveniji do Radoja Dakića iz Crne Gore.
U smutna vremena 1994. godine na dužnost direktora došao je Jovan Čeković, čovek koji je domaćin iz Šumadije sa svim vrlinama i manama. Potrudio se da pokaže prestiž tako što je asfaltirao put u rodnom selu Koštunićima. Važan detalj jer je iz istog mesta i general Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i sada zatvorski sužan po presudi za saradnju sa američkom obaveštajnom službom. Čekovićevi poslovi razmahali su se u civilnom sektoru i bilo je tu i rakije i šljiva kao sirovine, a za reklamne fotografije poslužile su i modre voćke pre prerade.
Čeković se održao i posle pada Slobodana Miloševića, ali sudario se sa višim interesima globalne politike. Amerikanci su 2022. godine otvorili aferu Orao oko jedne vrlo osetljive teme – remonta mlaznih motora u Iraku. Zavod Orao iz Rajlovca bavio se održavanjem motora i po licenci Rolls-Roycea proizvodili su turbomlazne motore za Orlove i Galebove-4. U ratnim godinama zavod je bio pod kontrolom VRS i borbe su se vodile doslovno na ogradama. Po Dejtonu Srbi su ostali bez dela Sarajeva uključujući sve što je bilo na gruntu Orla i izvedena je jedna zamašna logistička akcija – sve mašine su rastavljene, prenete su u Bijeljinu i ponovo stavljene u rad. Neverovatan posao kada se ima u vidu koliko je to složena tehnika, ali narudžbina za nove motore više nije bilo jer borbe u Mostaru bile su kraj za fabriku Soko i pukao je lanac proizvodnje mlaznih aviona. Zato su se Orlovci bavili remontom gde treba i našli su se u Iraku po poslu koji je odobrio Čeković.
Afera Orao bila je šira od teme motori jer su Amerikanci navodno prikupili informacije o tome kako su J-SDPR i neke privatne firme od 1999. do 2002. radile na podršci i Gadafijevoj Libiji u razvoju raketa velikog dometa. Za Iračane su pravili trubomlazni motor za krstareću raketu.
Velika medijska plima prekrila je Bulevar umetnosti 2 i Čeković je otišao sa dužnosti u privatni biznis sa naoružanjem i šljivama i njihovim derivatima. Otvorio je firmu JOMIL i bavio se remontom raznih tenkova i blindi po Africi. Uz sedište firme u najstrožijem centru Beograda, u Ulici Maršala Birjuzova, donedavno je imao restoran koji servira juhu od prepeličijih jaja i konjske odreske, ali sada se na taj prostor šire kafići puni Rusa iz antiputinovskog migrantskog talasa.
Novi šef J-SDPR-a 2002. godine postao je Stevan Nikčević, kadar državne bezbednosti koji je čvrsto uzeo poslove pod kontrolu. On je zadržao deset godina na poziciji i to je bilo vreme kada su poslovi sa izvozom ponovo krenuli.
Par sedmica pre pada Miloševićevog režima predstavnici J-SDPR-a bili su u Uniji Mjanmar i otvorili su potpuno novu oblast u poslovima firme - modifikacije i proizvodnju naoružanja. Pukovnik Anastas Paligorić (1938.-2017.) koji je kratko 1993. i 1994. vodio J-SDPR bio je vodeći stručnjak za artiljerijske sisteme u Vojnotehničkom institutu (VTI) u Beogradu, ustanovi zaduženoj za razvoj novih sredstava ratne tehnike. Njegov lični uticaj bio je vrlo snažan i njegova inicijativa je bila da J-SDPR postane integrator sistema odnosno da koordinira izradu sredstava ratne tehnike. Mjanmarcima je trebalo oživljavanje i omasovljenje jedinica vatrene podrške i potpisani su veliki poslovi – prodaja starih oruđa iz viškova ZIS-3 kalibra 76 mm i prepravke američkih haubica iz vremena Drugog svetskog rata M2A1 (posle rata preimenovana u M101). To su bila standardna oruđa, pouzdana i gađala su na udaljenostima do 11.275 m. Malo za moderne standarde i zato su u J-SDPR primenili projekat beogradskog Vojnotehničkog instituta i zamenili staru cev sa novom dužom, stavili su novu gasnu kočnicu, ojačali lafet i i haubice su sada sa novim projektilima gađale na preko 15 km i sa generatorom gasa na 18 km. Desetine oruđa dobile su nove cevi i delove u Mjanmaru, ali J-SDPR je u svojoj radionici na poligonu Nikinci prilagodio novom standardu viškove iz vojnih skladišta - 36 haubica M2A1. Ista balistika iskorišćena je za modernizaciju 164 haubice M56 izrađene po projektu VTI u Novom Travniku u Titovoj eri.
Mjanmarci su prihvatili i ponuđena nova oruđa NATO kalibra 155 mm – Nora-B52. Paligorićevo veliko dostignuće bila je samohotka na bazi terenskog vozila FAP-ove proizvodnje. Robusna, jednostavna i brzo je izlazila na vatreni položaj i još brže odlazila. U Ukrajinskom ratu to se pokazalo kao pametan pristup, ali VTI su imali sve već rešeno pre više od tri dekade. Paligorić je izvukao prašnjavi funkcionalni model i sredio ga i pokazao mjanmarskim oficirima koji su prihvatili ponudu. Oruđe je prerađeno sa sovjetskog kalibra 152 mm, koji je preferirala JNA, na NATO kalibar, i to sa cevi dužine 52 kalibra koja je obezbedila domet od 41 km. Mjanmarci su 2003. godine došli u Crnu Goru i gledali su kako granate padaju u otvoreno more. Od 2004. do 2006. izrađen je i testiran prototip na ruskom kamionu KAMAZ. Prva baterija od šest oruđa dostavljena je u Mjanmar oktobra 2006. i još dve baterije završene su u dve sledeće godine. Jedini prostor koji je J-SDPR u to vreme imao bila je stalna izložba naoružanja na poligonu Nikinci smeštena u nekoliko hala. Sedamdesetih godina to je bilo mesto koje su obilazili visoki gosti uglavnom iz zemalja pokreta Nesvrstanih, ali u 21. veku prašina je padala po maketama i oruđima. Očišćen je prostor za rad i formirana radionica u kojoj su na bazi funkcionalnog modela sastavljen prvi prototip Nora-B52 i prva serija za izvoz.
Veliki rast izvoza J-SDPR podržali su Amerikanci po političkoj liniji u kontekstu obnove tamošnje oružane sile nakon pobune sunita. Srbija se morala odreći potraživanja iz Sadamove ere i zaboraviti na silne građevinske mašine koje su ostale po pustinjskim gradilištima. Zato su 2008. godine u J-SDPR slavili posao od 235 miliona dolara za razne artikle – 20 školskih aviona Lasta-95N, 18.250 pištolja CZ99 od kojih su 3000 imali poseban ukrasni finiš jer su bili zvanični pokloni.
Takođe 2008. godine Alžir je potpisao ugovor za transfer tehnologije i podršku za četiri fabrike municije od kalibra 12,7 mm do 152 mm.
Poslednji veliki posao iz perioda DS-a potpisan je poslednjeg dana 2011. godine – 36 samohotki Nora-B52 za Bangladeš. Provizorna rešenja za montažu naoružanja kao što je radionica u Nikincima više nisu bila dovoljna i J-SDPR morao je da pronađe rešenje – 2012. godine otvoren je pogon u Velikoj Plani u nekoj renoviranoj hali. U međuvremenu podigli su još jedan pogon u Kuršumliji. Sada su hale pune jer se rade velike serije raznih borbenih vozila i artiljerijskih sistema za domaće potrebe i strance.
Nova vlast – nova pravila - novembra 2012. godine firmu je preuzeo SNS. Doveli su rukovodstvo iz zemunskih lokalnih vlasti, partijske ratnike koji su ozbiljno shvatili svoj zadatak da prave novac za partiju (i valjda sebe). Od tada do sada rukovodstvo čini tandem – formalni generalni direktor Jugoslav Petković i savetnik Branislav Prostran, koji su do tada bili deo Zemunskog klana. Ubrzo otišla je iz J-SDPR većina kadrova od struke. Bio sam u kolima sa jednim od kadrova firme, obrazovanim, uglađenim znalcem nekoliko stranih jezika koji je prekinuo ćakulu zbog poziva šefa i kada je proverio da je veza prekinuta rekao je - “ovo je kao da pričaš sa taksistom koji lovi žrtve kod železničke stanice”. Ubrzo je otišao iz J-SDPR i sada vodi svoj posao.
Ako pokušaj demokratizacije Srbije počev od 5. oktobra predstavimo kao revoluciju, onda su 2012. pobedili kontrarevolucionari, sile reakcije u duhu rečnika komunizma koji je stvorio J-SDPR. Najbolje da vam kroz ljude predstavimo razliku između starog i novog vremena. Nekada je izvoz u firmi vodio Zdenko Duplančić (1929-2020.), Splićanin, antifašista koji se kao dečak pridružio partizanima i sa 14 godina tukao je iz mitraljeza Breda po fašistima. Oslobađao je Beograd i Zagreb. Posle rata prijavio se za pilota i poslan je na tri godine u SSSR. Vratio se kada je naređeno i bavi se kontraobaveštajnim poslovima. Država je perspektivnog mladog oficira poslala u Ameriku na školovanje za radare. Radio je na razvoju sistema osmatranja vazdušnog prostora. Zatim se bavio vojnim izaslanicima (i ostao je u temu, u poznim godinama života na prijemima je ima vrlo lucidne primedbe ko je kakav od stranih oficira). Sledeći posao bila je firma – izvoz naoružanja i pet godina u Moskvi na dužnosti koordinatora plana Tehnika 1970-tih godina kada je Zdenko uvezao lovce MiG-21bis i razne raketne sisteme koje Srbija još uvek koristi – Neva-M i Kub-M. Kasnije je obavljao složene poslove tajnog naoružavanja revolucionara gde treba, koliko treba. Posle penzionisanja 1988. godine ostao je aktivan pristalica svog vremena i partizanskog pokreta. Odnela ga korona.
Sada poslove kakve je obavljao Zdenko drži stanoviti Milan Bojović, čovek koji je poznat kao batinaš zadužen za akcije protiv onih koji ne vole Vučića. I on je neki borac, ali partije, bavio se plakatima i sitnim poslovima. Otvorio je nekakvu pečenjaru, a zatim uzeo je lokal smešten između Batajnice i aerodroma i uredio restoran sa sobama sa jacuzzijem, možda za odmor posle preopterećenja stomaka slanim mesom. Zatim, postao je važan lik u J-SDPR i kao ostala sabraća iz Zemunskog klana SNS prvi put je obukao odelo. Vuk dlaku menja, ali ćud – maja 2017. kada je Vučić inaugurisan za predsednika Bojović je naredio svim stasitim momcima iz firme da dođu u baštu hotela Moskva u centru grada kao jurišni odred. Kada su čuli neke zvuke protesta, naredio je Bojović (nije ni najmanje sličan slavnom vojvodi iz Prvog svetskog rata, ali eto isto je prezime) da se krene u boj. U pothodnik na Terazijama uleteli su i udarili po civilima zatečenim u pogrešno vremene na pogrešnom mestu. Istakao se i kasnije kao borac – tukao je studente decembra 2019. tokom protesta pored zgrade RTS-a. U toj akciji pratio ga je njegov sin Vukašin. Pre dve godine Bojović je snimljen kako davi jednog dečaka starog 14 godina koji je bacio petardu i povredio mir uvaženog člana vladajuće partije.
Menadžment iz SNS-a odlučio je da J-SDPR postane veliki proizvođač municije za pištolje i pešadijsko naoružanje do kalibra 12,7 mm i nabavili su mašine za novu fabriku municije u selu Uzići, koje se nalazi samo desetaka kilometara od Užica, gde radi stara renomirana fabrika Prvi Partizan Namenska i izbacuje svake godine milione metaka svih kalibara. Zli jezici kažu da nisu srušili tamošnjeg direktora i onda su pokrenuli vlastitu fabriku i pozvali su Vučića da je otvori 2017. godine i poturili su mu metke iz Užica kao svoj proizvod. Kasnije su počeli da prave metke, ali kilavi tim J-SDPR je jedno vreme stotine metaka 9x19 mm ubacivao u kante od meke plastike, one za boju za krečenje. Kasnije su popravili prilike i korisnici municije ne žale se, kažu da Uzići fino rade svoj posao.
Za proširenje pogona za borbena vozila podignuta je nova fabrika u Kuršumliji, proširena postojeća u Velikoj Plani. To su poslovne jedinice zavisnog preduzeća Borbeni složeni sistemi, sestrinjske firme u vlasništvu J-SDPR.
Na listi tih sestrinjski firmi su Belom, kako se zove fabrika u Uzićima, zatim neke firme koje su bitne za proizvodni lanac kao što su Potisje – precizni liv iz Ade, Kovački centar u Valjevu koji kuje košuljice za minobacačke mine, Utva avio-industrija iz Pančeva, livnica i neke firme za prodaju civilnih proizvoda i revizorske poslove. Nekakva Atera Plus je uzela vojni prostor na početku Knez Mihajlove, srcu Beograda, i otvorila je prodavnicu patika. Pod kontrolom J-SDPR su građevinski poslovi povereni PMC Inžinjeringu i PMC Gradnji. Prave se stanovi kada se pronađe računica i na primer Vlada je J-SDPR dala prostor kasarne Jakub Kuburović u Zemunu za naoružanje i, naravno, podignute su tržišno vrlo unosne zgrade.
Osim programa Nora-B52, koji je bio lansirni poligon za prodor u proizvodnju, pokrenuti su novi projekti borbenih sistema i izrađeni su katalozi sa desetinama i desetinama sredstava. Ušli su u novu nišu – borbena vozila. Prvo su 2008. godine izradili Lazara kao manje-više kamion prekriven pancirnim pločama. Ministarstvo odbrane je 2012. godine pre promene vlasti podržalo predlog da se sa J-SDPR projektuje vozilo formule pogona 8x8 naoružano sa topom kalibra 30 mm. Iz J-SDPR ponudili su Lazar 3, ali samo sa mitraljezom 12,7 mm. U vojsci su očekivali borbeno vozilo pešadije na točkovima i ostali su pri svome i problem je rešio lično Vučić (kao uvek i za sve teme) tako što je na jednoj smotri oktobra 2016. godine u Novom Sadu rekao da je država svojoj vojsci donirala šest Lazara 3 i bateriju od šest Nora-B52. Kada se neko sredstvo pokloni, onda prolazi samo kroz verifikacione testove, odnosno proveru da li stvarne odlike odgovaraju deklarisanim. Izbegnuta je procedura usvajanja u naoružanja sa potpunim testovima jer onda bi J-SDPR bio pred zidom kako objasniti da je gore, na krovu mitraljez, a ne moćni top u NATO kalibru 30x173 mm.
Iza Lazara je bio uticaj Nenada Miloradovića, nekada drugog čoveka J-SDPR koji se od početka 21. veka snažno borio za pokretanje proizvodnje po svaku cenu lomeći one koji se nađu na putu. Lični motivi su bitni jer je on za par nedelja stvorio prvog Lazara samo zato da bi pokazao da vojska ne treba da uzme strano vozilo jer je u to vreme pokazan interesa za finski AMV kakav koristi Hrvatska vojska, ruski BTR-80 i ostalu tehniku iz klase 8x8.
Miloradović nije bio omiljen Zemunskom klanu, ali fino se snašao – premešten je u jesen 2015. godine u Ministarstvo odbrane na mesto pomoćnika za materijalne resurse koji je zadužen za planiranje razvoja, nabavki, sve i svašta povezano sa naoružanjem. On je to iskoristio za pokretanje puno novih projekata u VTI i tu se briše granica između J-SDPR i interesa sistema odbrane.
Smišljen je novi pristup za brzo finansiranje i nabavke kroz direktno plaćanje iz Ministarstva finansija na račun J-SDPR koji ima obavezu da izradi za VS raznu tehniku. Problem je što se pravi ono što firma želi, a general-klimoglavci kažu da su to baš oduvek želeli. Zato se sada u velikoj količini pravi borbeno vozilo Miloš klase mase 14 tona. Čini se da je to vrlo solidno rešenje, ali problem je zašto je uvedeno u naoružanje elitnih jedinica 72. brigade i 63. padobranske brigade. Naime, za dubinsko izviđanje, prepade i diverzije i ostale zadatke na balkanskom vojištu nema potrebe za borbenim vozilima, barem ako sudimo po iskustvima iz ratova 1990-ih kada se preko linije išlo peške, noću, tiho, sa puno tereta na leđima. Sada Miloše prima vojna policija i odred Kobre, jedinica telohranitelja kojoj takva tehnika zaista nije od koristi, ali objasniće već neko od zvaničnika da su oni i protivteroristi. Ustvari, narudžbine moraju da se obezbede i zato sada VS ima nekih sedamdeset i više Miloša.
Ministarstvo finansija daje J-SDPR beskamatne pozajmice za izradu sredstava za potrebe Ministarstva odbrane na osnovu ugovora koji su potpisale tri strane. Rok vraćanja tog novca ustvari je rok ugovora za realizaciju svake pojedinačne narudžbine. U 2024. godini to je oko 87 miliona evra odnosno 101,5 miliona dolara da vrednost poslova izrazimo u valuti uobičajenoj u prometu naoružanja.
Prave se haubice – u naoružanju VS je 18 komada, uskoro će J-SDPR dostaviti još šest jer je Miloradović prepoznao potrebu da baterije sada više nisu samo šest komada već osam. Vučić kaže da treba nabaviti još više tih haubica, da treba stotina.
Sledi plimni talas nove tehnike jer se VS priprema za duboku reorganizaciju u kojoj će umesto bataljona jednostavne strukture – tenkovskih koji imaju samo tenkovske čete, mehanizovanih i pešadijskih - imati mešovite jedinice. Radi se o stotinama novih borbenih sredstava koja će izraditi u prvom redu J-SDPR. Biće to Lazari 3M koje će biti lako razlikovati u odnosu na stare jer su bolje naoružani – kalibar 30 mm konačno je realnost, ali ruski 30x165 mm jer su nekako dobavljene turele 32V01 preko veze usred rata. Rade se vozila Miloš 2, produženi derivati osnovnog modela sa borbenom masom povećanom sa 14 tona na 18 tona. U pripremi je novi projekat lakog patrolnog vozila Milan za koje će se nabavljati šasije za američki HMMWV od američke firme AM General, a u Kuršumliji izrađivaće se telo.
U perspektivi J-SDPR sada može da računa sa puno poslova. Možda partijski menadžeri nisu učinili puno za razvoj tržišta, ali se traže sredstva kakva izrađuje Srbija. Podudarila se složena bezbednosna situacija i nedostatak svega od baruta do municije 155 mm i J-SDPR kao posrednik može da zaradi velike pare, ali moćni Slobodan Tešić nametnuo se sa mrežom privatnih firmi koje kontroliše kao glavni čovek u poslovima posebno izvoza u Ukrajinu. Doduše on se zanima profitom od prodaje robe koju izrade državne firme, a J-SDPR zato ima svoj prostor. Dobili su preko Izraelaca veliki posao izrade čak 48 samohodnih haubica Nora-B52 NG sa usavršenim sistemom automatskog punjenja za Azerbejdžan.
Poslovi idu dobro, ali samo zato što partija daje novac i poslove za VS. Umesto da izvore sada uvoze. Pik su imali 2021. godine kada su ugovoreni novi uvozni poslovi u vrednosti od oko 1,318 milijardi dolara. najveći deo tog iznosa odnosi se na narudžbine iz Rusije koje nisu realizovane zbog rata – nabavku dve baterije sistema PVO Pancir-S1M, četiri Mi-35M i tri Mi-17V-5. U 2022. godini novi uvozni poslovi bili su samo 175 miliona dolara (valjda se preteralo u godinu pre), a izvoz 341 milion dolara.
U 2023. godini potpisani su novi poslovi u vrednosti od 1,065 milijardi dolara – izvoz za 567 miliona dolara i uvoz za 499 miliona dolara. Realizovani uvoz je 334 miliona dolara – 88% odnosi se na potrebe VS - nabavka dva aviona Airbus C295MW, zatim osmatračkih radara Thales GM400. Iz proizvodnje J-SDPR za VS realizovano je 55 miliona dolara i ugovoreno 158 miliona dolara.
Onih 3,6 milijardi dolara vrednosti poslova uvoza iz 2024. godine sasvim verovatno neće biti prevaziđeni jer je posle narudžbine eskadrile Rafala sada VS ostala bez potrebe za sistemima u vrednosti od više milijardi dolara, ako Vučić ne odluči da se mora nešto nabaviti. Njemu su važne političke reference i u osnovi nije važno šta se uzima, a na J-SDPR je da pripremi papire za potpisivanje. Njihov posao je da služe partiji i sada to dosledno rade i nastaviće tako dok se SNS pita.
