U Splitu je turizam tako loš da ima friške ribe za lokalce

Prije nekoliko godina bio sam u gostima kod prijatelja u Splitu. U petak navečer s busa na cugu, planiramo vikend. I kaže on, ujutro idemo u ribarnicu, pa kava, onda ćemo uživati, gradelat ćemo uz čašu vina... Zakukao sam, neće me valjda tjerati da u cik zore ustanem i idem s njim po ribu. Samo se nasmijao. Objasnio mi je da nema teorije da dobijemo frišku ribu makar ustali u četiri, jer svu oboritu i mrežama ulovljenu pokupe restorani, i to ne pitaju za cijenu. Najbogatiji gosti, oni za kojima država kuka jer ih ne znamo držati na Jadranu cijele godine, nego samo tri mjeseca, bez problema u restoranima plaćaju tristo i više kuna po kili. Prijatelj reče da ima nekoliko pouzdanih trgovaca na peškariji, od kojih nabavlja “jestivu drugu klasu”. Lijepo ćemo se naspavati, pa u miru na tržnicu. Nažalost, te subote u ribarnici nije mogao dobiti ni drugu klasu i gotovo se ispričavao što će nam ispeći meso.
U Splitu je nabava “divljaka”, oborite, friške ribe, statusni simbol. Teški prestiž, imati čovjeka od kojega tu i tamo ili češće možeš kupiti prvoklasnu ribu. Ljude si mogao podijeliti na one koji imaju svog čovjeka i one koji jedu zamrznutu ribu iz dućana. A sad je grad pust - za pet dana oko Uskrsa strani sam jezik čuo samo tri puta, engleski, njemački i poljski - eto friške ribe u tanjuru, pa tako i u naslovu Ekonomixa. Fantastične, velike orade smo pojeli.