Da, katalog likova koji su istovremeno uzrok i proizvod onog najgoreg u društvu

“Student se vraća kući” (Jesenski i Turk), zbirka je priča Sare Huskić nagrađena Prozakom za najbolji rukopis autora mlađih od 35 godina. Žiri je opisuje kao “iznimno duhovit, satiričan i (toplo)ironičan prikaz mikroregije” i poredi s delima Dubravka Matakovića i Jiříja Menzela. Ovim imenima dodajem Boša i Brojgela.

Radnja je smeštena u bosanski grad Cazin, a način na koji je taj lokalitet tekstualno oblikovan takav je da, ukoliko za Cazin nikada niste čuli, možete bezbrižno verovati da je on tek plod autorkine mašte. Svakako, Cazin ove knjige nije stvarni Cazin, jer čak i da su tamo praktično svi nepismeni, proračunati, korumpirani, uskogrudi, mizogini i, moram da dodam, jer takvima su prikazani - prosti, ono što je sigurno jeste da nitko od njih, od onih malobrojnih koji su završili fakultet, nije mogao polagati predmet pod nazivom “Nostrifikacija diploma i lažiranje stranog državljanstva na graničnim prijelazima u BiH i regionu”.

Zajednički element poetika gorepomenutih stvaralaca je groteska. Ali ako je Jiří Menzel na trenutke oštar prema brojgelovskim stanovnicima nekog malog češkog mesta, u satiri Sare Huskić, čini mi se, znatno je manje topline, ma šta rekao žiri nagrade Prozak. Duhovita površina teksta ove zbirke krije izuzetno oštru kritiku, a uvidi, mada se čine hiperbolisanima, ponekad su do te mere bezobrazno precizni da za svoj izvor ne mogu imati toplinu razumevanja i ljubavi, nego samo bespoštedni cinizam, gotovo mizantropiju. Napisana sa zrelošću perspektive i talentom za pripovedanje, “Student se vraća kući” je zaista dobra zbirka priča - i zbirka koja bi mogla da uvredi svakog Cazinjanina. A čitalac, ukoliko dolazi iz nekog malog mesta, može samo da se nada da ovakva knjiga o tom mestu nikad neće biti napisana.

JIŘÍ MENZEL Književnost i kultura Sve što sam u životu uspio postići postigao sam lako

Prva priča, “Arzija”, govori o nadarenoj devojčici koja mašta o studijama elektrotehnike, ali po kući sklanja za bratom, a na času fizike mora da odgovara kod školske spremačice koja zamenjuje nastavnika. Kući se vraća po blatu jer majka ne želi da probudi oca kako bi je povezao, i, možda i najgore od svega, neprestano sluša obeshrabrujuće komentare, takve koji treba u njoj da ubiju svaku želju za odlaskom van - van proseka, van Cazina: “Lako je, sine, ovd’e biti pametan. Vi’ćeš ti, otić’eš ti negdje u svi’t gdje ima puno tak’ih k’o što si ti, pa ‘š vid’ti da ti nisi ništa” (humoru i grotesci doprinosi i jezik). Arzija je prva i poslednja potpuno svetla tačka Cazina Sare Huskić. U sledećoj priči imamo jednog novopečenog nastavnika: “Sjetio se kako je bio potišten kad je pao sedmi razred (...). Školski dani su mu bili zakrčeni razočarenjima i neuspjesima, pa je odlučio da na fakultet neće ići, ali, da sebi dokaže da može, zaposlio se u osnovnoj školi”.

Ono najgore u ljudima

Ovo su ti precizni uvidi koje sam pomenula, i ako se u početku smejemo, ubrzo bi već i njihova puka količina bila dovoljna da nam skine osmeh s lica. Arzija je mislila “o tome na koje bi se sve načine mogla osvetiti ocu za jutrošnje ponižavajuće primedbe, nekad kad naraste”, i, da je ova knjiga autofikcija, to bi bio autopoetički komentar, a osveta bi bila knjiga sama. Priče Sare Huskić katalog su junaka koji su istovremeno uzrok i proizvod onog najgoreg u društvu. U priči “Kriza” protagonisti odlučuju da na njivu montiraju “granični prelaz” i migrantima naplaćuju 1000 maraka. To su ograničeni, priprosti muškarci koji ne znaju da čitaju ni slova ni brojeve, pa umesto 1000 naplate prelaz 100 maraka, komentarišući potom kakvi su ti migranti prevaranti. Osim onog najgoreg u ljudima, Sara Huskić ocrtava i sistemske probleme (“Da nije opet ko otišo za Weiblingen?”, pita se neko, a saznajemo i da “oni u osmom razredu samo gledaju kako će se oženiti”). Čini mi se da u knjizi pronalazimo samo jednu pozitivnu opasku o svetu Cazina: “Niko nije vidio” novac koji je država dobila za pomoć migrantima, “pa se narod sam organizira za humanitarne geste”.

Te geste toliko su šokantne u svetu ove zbirke da se gotovo čine kao autorkin propust, nepažnja. Knjiga, dakle, vrlo, vrlo oštro tretira svet koji prikazuje - ali taj svet to i zaslužuje. Moje zamerke odnose se samo na činjenicu da se “bespoštedna kritika” donekle iscrpljuje već na površini bezobraznog, ciničnog humora: mada načelno uverljivi, junaci su ovde ipak karikature, i čitav svet je naposletku tek karikaturalan. Komplikovan za ovaj kratki tekst, ali najbolji primer onoga što želim da kažem, jeste upravo naslovna priča, “Student se vraća kući”. Nataša studira “frizerski fakultet” u Zagrebu, gradu kome ne pripada, i sada se vraća kako bi u Bosni pisala diplomski. Ali roditelji je, kada čuju da namerava da ostane, momentalno uključuju u svakodnevni život, delegirajući joj svoje obaveze. Oni praktično tretiraju Natašu kao radnu snagu zbog toga što je žensko i zbog toga što je mlada, u ovom svetu u kome je jedina valuta korist, a jedina svrha reprodukcija - ne seksualna, nego klasna, reprodukcija onoga života koji se već živi bez postavljanja pitanja zbog čega.

DUBRAVKO MATAKOVIĆ Književnost i kultura Danas svi paze na svaku riječ, postali su nekako svileni

Tetka Nataši nalazi posao kod lokalne frizerke, a komšinica joj dopušta da spava kod nje, i nama se, kao i Nataši, čini da nije sve tako crno. Ali Nataša neće biti plaćena jer tetka duguje frizerki novac, a komšinica će joj, kad Nataša bude kretala nazad za Hrvatsku, uvaliti stvari da nekome odnese u Zagreb i u Krapinu. Nema ovde emocija, sve je samo ja-tebi-ti-meni. Perfektno narativno oblikovana, priča se završava Natašinim ironičnim odgovorom komšinici da zaista nigde nije kao kod kuće (“Nije, brete!”). Ali ako je kraj “Arzije”, u kom junakinja gugla “opcije kako da se na neki način probije na internacionalno tržište”, adekvatan u svom simpatičnom humoru, površno-humoristički kraj naslovne priče predstavlja razočaranje i deluje kao autorkino povlačenje pred bujicom realnog užasa sveta koji je sama prikazala.

Jer, reč ovde nije stvarno o brojnim zahtevima, nego o njihovoj ideološkoj pozadini. Kako je moguće da Nataša ne oseća bol, dublji od frustracije, zbog načina na koji je svi, pa i roditelji, tretiraju? Humor je legitiman literarni izbor, ali čitalac počinje da oseća njegove stege i da žudi za dubinom. A možda je to zaista jedna malograđanska žudnja za emocijom koju svet Cazina Sare Huskić ne dopušta. Intrigantan i zabavan, ovo je debi zbog kojeg buduća autorkina dela iščekujem s uzbuđenjem.