Kad dođem na posao, prvo popalim sva svetla, startujem sve mašine i podesim klima-uređaj tako da u teretani uvek bude temperatura od dvadeset stepeni Celzijusa. Biberče, stari bodi-bilder i gazda, insistira da ne preterujem, da je osamnaest stepeni Celzijusove skale savršena temperatura za vežbanje, ali većina ljudi koji dolaze da treniraju ne bi se složila s njim – ni ja sama – tako da su njegovi razlozi verovatno više magijski nego trenerski.
Ne palim odmah muziku. Dolazim pola sata pre otvaranja, tako da još tih trideset minuta ne moram da slušam Workout Music vol. XYZ s Jutjuba. Svaki drugi dan usisam, počistim ve-ce ako treba i vratim tegove na mesto.
Radim od sedam do tri. Za to vreme, ljudi dolaze u talasima. Naravno, ne poklopi se uvek da baš svi dođu u isto vreme, ali rutina je rutina, zgrabi i one najneuhvatljivijih raspo- reda. Teretana vas uvuče u sebe. Ako se primite na vežbanje, ostalo ćete ubrzo podređivati njoj. Čak i posao. U zdravom telu itd. Ali geslo naše teretane je drugačije, pomalo grunfovsko. Da nije teško, bilo bi lako! – nalazi se na ulazu, odmah ispod svetleće reklame s imenom: TERETANA BIBERČE.
Prvi koji se pojavljuju tačno u sedam obično su bakutaneri i debeli. Matore jer su budne od pet ujutru i jedva su dočekale da se sjure među sprave. Mislila sam da će brzo odustati, međutim zapatile su se kao krpelji, rade vredno i sve jače – mislim da je jedna od njih tri, čak, snažnija od mene. Debeljuce se brzo presvuku, zabiju u salu s mašinama za kardio i tamo šetkaju po trakama za trčanje, okreću pedale bicikala ili rondaju na ergometrima. Retko kad rade na spravama, kamoli s tegovima, jer misle da će od toga postati samo još veći.
Uvek sam ljubazna. Čak i sa onima koji su očigledno neprijatni. Ne znam da li su takvi prema svima ili ih baš moja faca nervira, ali ne marim: ja sam tu zbog njih, da njima bude ugodno. Kad se displej na nekoj od mašina zablokira ili bicikl odbija da pusti film, osmehnem se, odskakućem do problema i rešavam ga. Ako ne mogu da ga rešim, pozovem majstora ili Biberčeta, izvinim se mušteriji i predložim neku drugu vežbu ili mašinu koja je slična toj što se pokvarila.
Oko deset ujutru pojavi se mlađa ekipa. To su pretežno studenti i studentkinje, nezaposleni i mlade domaćice koje bi da zategnu stomak i sljušte celulit. S njima ponekad i pričam. Momci me muvaju, devojke zapitkuju šta da rade tog dana. Sve je to igra. Niti bi oni stvarno da imaju išta sa mnom, niti one ne znaju kako da vežbaju. Očijukanje i zapitkivanje su tu da bi vreme prošlo brže i da se ego podigne još malo. Pogotovo u danima kad se mišići čine slabijim nego pre, kad su odrazi u ogledalima nezadovoljavajući. Ne moram da lažem: nisam preterano zgodna niti lepa; da je drugačije, da sam baš pička, neko bi se sigurno zakačio za mene.
Ali ja sam se zakačila za jednog. Nije mnogo napucan, već izgleda kao ideal. Sve se vidi, a nemaš osećaj da je hranjen i dizajniran kao životinja koja treba da osvoji prvu nagradu stočnog sajma. Ma koliko se trudila da mu se svidim, ne vredi – ima devojku. Meni to ne predstavlja problem da maštam. Jedva čekam da se presvuče i izađe iz ve-cea. Zabeležim njegov broj (2324) u kompjuteru i kratko proćaskamo. Čim krene da vežba, odem u klonju i pravim se da čistim, a u stvari udišem težak miris njegove pišaćke. Ako mogu dobro da procenim, ne koristi jaču hemiju. Malo proteina, nešto na bazi kafetina i amino-kiseline.
Sačekam desetak minuta, pa odem do njega. Ćućorimo i on me zasmejava, ali uvek pošto ispadne sladak – kao da oseti da bi mogao i tako posredno da prevari svoju devojku – ispriča nešto što se tiče nje i njega. Razbije čini. Smarač.
Zanimljivo mi je kako ljudi evoluiraju od prvog dolaska. U početku se pojavljuju obučeni kao za fiskulturu – stara, šljampava majica i šorts za plažu ili trenerka. Za deset dana, ako izdrže toliko, najednom se pojavi neki dodatak. Rukavice za vežbanje, znojnica ili šta slično. Za mesec-dva, već su pečeni. Sve je markirano, saliveno, spremno da što bolje diše, da ne smeta pri vežbanju. Kao da od odeće napornije rade. Naravno, ima i onih koji nikad ne promene oblačenje. To su obično stariji. Oni dolaze uvek u istim majicama i šortsićima, rade starinske vežbe i dele savete mlađariji, prepri- čavajući priče iz mladosti, kad su dizali nosoroge i pomerali brda.
Najdosadniji mi je posao oko šanka. Prodajemo vodu i suplemente. Razgovor o poboljšivačima performansi i tome kako ova ili ona voda ima čudnjikav ukus ubijaju me u pojam. Biberče uvek nudi popust na dodatke ishrani, pa većina posetilaca kupuje kod nas. Lično ne koristim ništa od toga. Pogotovo ne tog domaćeg proizvođača – Crni medved. Samo dobra klopa i pravilno odrađene vežbe. To zagovara i Biberče, iako je očigledno da je koristio koješta, pa i to da se sigurno pecnuo koji put u životu.
Oko podneva usledi zatišje od nekih pola sata. Nakon toga, u BIBERČE se uliju teškaši. Svi su prepucani, kipe ispod majica koje često skidaju da bi se bolje pogledali u mnogim ogledalima. Pričaju koliko je ko podigao poslednjih dana i jedni druge bodre urlajući, tapšući se po leđima i guzicama. Oni najmanje vremena provode sa mnom. Sami se snabdevaju, znaju tačno šta rade i zanimaju ih samo njihovi i tuđi mišići. Oni se prema ostalim vežbačima odnose na dva načina: jedni će udeliti prijateljski savet, a drugi će s gađenjem gledati u pogrešno odrađenu vežbu ili nedovoljno razvijen mišić.
Najzad, tri sata je. Saša, koji radi drugu smenu, kasni. Prebrojim pare, presvučem se i čim se on pojavi na vratima, pozdravim se s njim i odem da vežbam.
Pola sata trčanja na traci. Ne volim da trčim napolju. Beton mi ne odgovara za kolena. Kažu da je i traka problematična. Obožavam pokret u trku. Celo telo je uključeno; od vrha nosa, sve do peta. Organizam radi, znoji se, muči, kreće.
Šetnju od sale s mašinama do svlačionice koristim da se izduvam, popijem vode i nagledam se slatkih guzica, bicepsa i tricepsa. Presvlačim potkošulju i majicu, pa se vraćam u prostoriju sa spravama.
Sise su sise i ako ne ugradiš silikone, ne možeš mnogo da im pomogneš, ali dupe možeš da radiš dok ne padneš s nogu i opet će ostati mesta za još koju vežbu. Dupe uvek može bolje. Iskorak, čučanj, leg press, leg curl, ležeći leg curl, mrtvo dizanje, ekstenzija, dizanje na nožnim prstima s opterećenjem – sve to kombinujem, iz dana u dan, samo da bi guza stajala tamo gde treba, kako treba.
Iako me ne muvaju toliko kao nafrizirane ribe, primećujem da mi zagledaju guzove. To mi se dopada. To mi daje određenu moć. Pritom, sasvim je drugačiji odnos ljudi prema meni kad vežbam i kad sam iza pulta. Kao da s napuštanjem radnog mesta ostavljam i neku učmalu sebe i postajem druga ja, mnogo slađa, sigurnija i zgodnija. Super-Senka.
Posle nogu, obavezno odradim trbušnjake. Ma koliko da su mi dosadni, moram da ih uradim. Volim kada se izvijem u stranu, pred ogledalom u kupatilu, pa vidim kako mi pločice izgledaju kao kaldrma. Tako su i čvrste. Možeš preko njih s traktorom.
Dva puta nedeljno vežbam ruke. Njih isključivo zatežem, ne trebaju mi pištoljčine koje popunjavaju rukave. Samo da ništa ne visi. Od toga se gadim.
Posle celog dana provedenog u znoju, smradu, prašini i opaloj koži, posle sat i po vežbanja na spravama gde su silni ljudi ostavili svoj trag, moram da se istuširam. Ruke perem tri puta, opsesivno, kao da je to jedini način da se dobro oribam. Onda prelazim na telo. Iako je Biberčetovo strogo pravilo tri minuta maksimalno u tuš-kabini – to niko ne poštuje, pa ni ja. Volim da se opustim ispod vrelog mlaza, da se temeljno nasapunam, sperem, a onda operem kosu i detaljno je isperem pod jakim mlazom.
Najbizarnija stvar koju sam videla u kupatilu jeste lik koji je masturbirao. Ušla sam u prostoriju da je počistim, a vrata od tuš-kabine bila su otvorena. Kako me nije primetio – zanet oko svog kurca – nastavila sam da ga posmatram. Pobijao je sve predrasude oko bildera i pišica. Iznenadilo me je kad sam videla da drži čašicu u ruci. U nju je svršio i dugo je posle prvog naleta sperme cedio ostatke iz kanala u nju. Zatim je sve to eksirao, sipao malo vode u posudicu da pokupi ostatak, pa i to sljuštio. Pobegla sam. Nikome o tome nisam pričala jer se u teretani trač brzo prenosi, pa nisam htela da imam problema. Ali sam istražila o tome. Izgleda da ima ceo kult sperme među ljudima koji drže do svog zdravlja i izgleda: mažu je po licu, piju i trljaju u kosu.
Dok čekam da se Saša pojavi i preda mi ključeve i novčanik iz sefa, prevrćem novine koje izdaje BenchPress, domaći malotiražni list koji uglavnom služi za reklamiranje raznih suplemenata, opreme, trenera, terapeuta, kiropraktičara i teretana.
Posle podne je gužva. Moraš da čekaš red na spravama, guraš se s drugima, previše je zagušljivo, toplo, znojavo. Ne postoji kutak BIBERČETA gde možeš da se sakriješ i vežbaš. Ali ko želi da bude u toku, ko želi da bude viđen i da se na fotkama koje kači po društvenim mrežama uvek nađe u društvu najnapucanijih i najzgodnijih, mora tad da dolazi, vežba naporno i sprijatelji se s kul ekipom. Teretana je više grupna stvar nego individualna; više socijalna nego fizička potreba.
Uvek mi bude žao kad izađem iz teretane. Ne volim tamo preterano da radim, sigurno na svetu postoje i bolja zaposlenja, kao i vežbališta. Nešto mi je, ipak, prijatno u BIBERČETU, odnosno bilo kojoj teretani. Jednostavnost na koju se sve svodi: ili možeš da digneš, ili ne. Privlače me i užasno komplikovan sistem pokreta, održavanje ravnoteže i pravilnog položaja tela za svaku vežbu. Takođe, volim što sam i ja jedna od onih koji se svaki dan vraćaju tu, iznova i iznova, spremni da pobede sebe od juče ili da se hrabro suoče s porazom. Istrajnost me fascinira. Ona će mi, rekla bih, doći i glave.
Zapadala sam u čudna stanja. Razmišljala sam po ceo dan da li ću umreti od srčke. Osluškivala bih otkucaje srca, merila puls i pritisak. Živela u nervozi. Sprave su mi tad izgledale preteće. Mislila sam da će šipka da mi padne na vrat i odrubi glavu. Razmišljala sam na koliko načina mogu da se pričkinem između ploča mašine. Koliko varijanti povrede kičme može da postoji prilikom čučnja ili leg pressa. Da li ću skapati upravo od te mehanike?
Ipak, prošlo me je. Nisam više anksiozna. Shvatila sam da će me ubiti nešto mnogo mračnije od mašine. Zato dajem sve od sebe da izgledam dobro, zategnuto. Ako sam smrtna, ne moram da budem ružna.
