Nina Mitrović "Čovjek u Neredu"

Nina Mitrović Sandra Šimunović/PIXSELL

Predstava je već negdje na sredini. U četvrtom redu gledališta sjedi Čovjek u neredu. Spava. Odjednom zahrče pa se prene. Gleda oko sebe.

Čovjek u neredu Sranje. Opet sam zaspo u kazalištu. To je sad već kronično. Sva sreća da sam zahrkao, bar sam samog sebe probudio. Mora da je gadno odzvonilo. A šta sad, desi se čovjeku.

Valjda me niko nije prepoznao. Dobro, ovi oko mene nemaju pojma ko sam, ne zato što nisam poznat, nego, eto, ljude ne zanimaju kritičari, oni se samo za glumcima osvrću.

Al zato ovi na sceni znaju sve o meni. I za koje novine pišem i iz kojih su me izbacili. Bilo ih je, nema smisla lagati. Kao problem je što pijem.

Meni nije.

Iako, da budem iskren, jučer sam se pošteno napio, sad sam sav mamuran, glava me rastura. Jedva sam se dovuko do kazališta. Predstava me ni najmanje ne zanima, al šta ću, moram do sutra nažvrljat tu kritiku.

Samo, kako? Jebiga, moram bit realan, pol predstave sam prespavo, ako ne i više. Lako moguće. Teško ću to nadoknadit. Možda da pitam nekog…

Ma šta se ja brinem, ko da prvi put pišem kritiku o predstavi koju nisam pogledo. Bezveze sam se unervozio. Da vidimo, šta ćemo s tim početkom?

A šta, reći ću da nema ritma, sporo ide, ne bi me čudilo da je pola publike zaspalo.

Ovo opće ne zvuči loše. Najbolje da ja to odma zapišem. Di mi je olovka?

On kopa po džepovima. Nađe olovku.

Evo ga, tu je. A notes?

Naravno, to sam zaboravio. Nije ni čudo kako sam se sjurio. A dobro, valjda imam nešto u tim džepovima…

Šta je ovo?

Vadi stvari iz džepova.

Kondomi. Još neotvoreni. Znači, jučer nisam imao sreće. Šteta.

Ajmo dalje. Komad jabuke. Odlično, taman sam ogladnio. To ću odma slistit.

Brzinski smaže jabuku.

I šta ću sad s ovim ogrizkom?

A šta, ništa, nazad u džep. Opraću sako kad stignem, ionako je sav uflekan.

Dobro. Idemo dalje.

Izvuče papir iz džepa.

Evo ga, neki papirić. Samo, šta je ovo?

Primakne papir očima.

Poziv za sud. Kakav sud? Ništa mi nije jasno. Biće da sam opet vozio pijan pa napravio neku pizdariju.

A je, sad sam sjetio, opalio sam neku biciklisticu. A i ti biciklisti, opće ne paze, voze di stignu.

A, dobro, nazvaću Miletića, on radi na sudu, nek mi sredi ovo, šta, platiću mu piće.

Iako, bolje da ga ne zovem, dužan sam mu neke pare, kako sam ja uvjek nekom nešto dužan?

Ne znam, stvarno ne znam. Nisam organiziran. Valjda zato.

A dobro, ajde, bar imam na čemu napisat zabilješke za kritiku. Dakle, šta sam ono rekao?

Piše zabilješke na papirić.

Aha, da, nema ritma. Ok. Idemo dalje. Šta oni tamo na sceni rade?

Ništa, pričaju. Samo, jako su glasni. Neko bi im trebo reć da stišaju. E, zbog ovog ću napisat da je režija čisti amaterizam.

A dijalozi? Majko mila. Ako nešto ne podnosim, to je kad govore u stihovima, ajmo bit realni, pa ko još tako razgovara?

Ma ko je opće napisao ovu dramu?

Jao, znam. Onaj manijak.

Prošli vikend smo se nešto zakačili, optužio me da mu namjerno pišem loše kritike, da ga sabotiram, pa se još ubacila ona mala glumica, ta je nešto vrištala, na kraju, ne znam kako, ispalo je da sam Pisca nabio šakom u glavu.

Ma ovo je opasan posao, nikad ne znaš kad će neko od tih genijalaca skočit na tebe jer ga nisi dovoljno pohvalio.

Zapazi nekog u publici.

Jao, pa on je tamo. Eno ga, sjedi u prvom redu. Nadam se da me nije čuo kako hrčem. Ako je, pomisliće da sam to namjerno. A nisam, pa premoren sam.

Trebo bi uzet neke multivitamine, možda izvadit krv, bolje ne, još će mi naći one narkotike.

Ne drogiram se. Povremeno povučem lajnu koke, čisto radi društva.

Iako, sve manje ljudi me zove. Kad sam tek počeo pisat za novine, svi su me salijetali. A sad, jedva da me na cesti pozdrave.

A znam i zašto, u zadnjih par mjeseci malo sam se zanio. Sipao sam uvrede ko od šale, same su se pisale. A jebiga, kad čovjek popije, svakakve mu gluposti padnu na pamet.

Alkohol je gadna stvar. Ne znam zašto ja još uvjek na njemu inzistiram.

A bome, sad bi rado popio jedno malo pivo. Baš bi mi godilo.

Mislim, ne bi ja ni veliko odbio. Kad bi bar mogo skočit van na par minuta.

Ma šta je meni? Pa to ne dolazi u obzir. Pa ako me ovi sa scene vide da odlazim, popizdiće. Shvatiće to osobno, sto posto. Znam kakvi su, sve shvaćaju osobno.

Iako, možda bi se mogao išuljat. Ko da oni znaju di ja idem?

Ma ja stvarno nisam normalan.

A opet, jedno pivo...

Ma šta ja dramatiziram? Ljepo ću se dić, izać van, strusim jedno na brzinu, bar će mi mozak proradit pa da mogu radit. Pa da, moram popit pivo zbog posla.

Evo ga, idemo.

Ustaje, polako se šulja prema izlazu. U prolazu trkne Nervoznu ženu koja je sjedalo do njegovog. Ona ga ošine pogledom, ali je on ni ne registrira.

Polako se dižem, saginjem se, da me ne vide, hodam poguren, i evo me, već sam na vratima. Izvuko sam se.

Čovjek u neredu nestane iz dvorane.

Čovjek u neredu se šulja nazad kroz dvoranu. Usput pogledava prema Piscu.

Čovjek u neredu Vidio me.

A možda nije.

Ma koga ja zajebavam? Pa vidio me. Taj Pisac ništa drugo ni ne radi, samo zvjera okolo. Bolje bi mu bilo da gleda predstavu.

Još uvjek me gleda. Dobro, dobro, evo, sjedam.

Napokon se dokopa svog sjedala.

Ne, taj Pisac mi sad već stvarno ide na živce. Uopće mi nije žao što sam ga onaj put nabio šakom u glavu. Još da sam mu nos slomio…

A dobro, bar sam pivo popio. I popričo sam s onom malom s garderobe. Nije loša. Čak se i nasmijala par puta, valjda sam bio duhovit.

Jedino, ne znam šta mi je bilo da joj kažem da pišem roman.

Htio sam je impresionirat, eto šta je bilo. Istina, imam ja taj neki rukopis koji nikako da dovršim, a opet, da budem iskren do kraja, nije to ni rukopis, to je više ovako jedna stranica. E sad, jedna stranica ne čini roman.

A što je najgore, prepričo sam joj cjelu radnju. Normalno, oduševila se, kako i ne bi, priču sam pokro od Hemingwaya.

A jebiga, kad nemam svojih ideja. Kad smo već kod ideja, šta ću ja s tom kritikom?

Mogao bi ih opet sve popljuvat, al ne znam kolko mi je to pametno. Mislim, ako me Pisac konfrontira, gotov sam. Nemam pojma o čemu se radi, da bar imam program, sad bi nešto iz njega izvuko. Al nemam. Zašto nemam? Zato što ne bacam pare na pizdarije koje bi trebale bit besplatne. I šta da sad radim?

Možda da posudim od ove do sebe. Pa da.

Nakašlje se.

Baba ne reagira. Možda da je malo pogurnem.

On trkne laktom Nervoznu ženu koja sjedi do njega.

Jebote, kako me pogledala, ko da sam joj ne znam šta napravio. Jedva sam je taknuo. I šta ću sad?

Ne, pa nema mi druge, moram napisat pozitivan tekst. Onda me niko neće ništa ispitivat. Ma to mi je najbolje, ljepo ih sve redom ishvalim pa sam miran.

A možda mi neko i plati piće. Oće sigurno, ti kazalištarci, samo im reci da su genijalci, odma vade novčanike.

A ko zna, možda se i s Piscem sprijateljim. Čisto da mi da neki savjet za onaj moj rukopis.

Ma šta je meni? Kakav Pisac? Ne mogu ga smislit. Najradije bi ga dočeko u mraku i pošteno ispremlatio.

Opet sam odlutao. Bolje mi bilo da se skoncentriram na posao. Prošli tjedan sam dobio opomenu, samo mi još otkaz fali u životu.

Ništa, brže bolje vadim olovku. A di mi je onaj papir?

Izvadi papir iz džepa.

Evo ga. Da vidim, šta sam do sad napisao?

Čita s papira.

Hm, ovo ne valja, početak križam, pišem da je bilo atmosferično. Prvi dio sam pokrio. Sad da vidimo dalje, šta ima tamo?

Ništa posebno, neko dvoje se svađaju, ostali se prešetavaju. Nabildani pokazuje mišiće. Naravno, Jasna se skida. Vidim, narasle su joj sise od zadnje predstave. Bome, dobro izgleda. Samo, to ne mogu napisat. Al ću zato reć da ima karizmu.

Radi zabilješke.

Pohvaliću i Pisca. Vrhunska drama, mnoštvo obrata, ja još ni jedan nisam vidio, al koga briga, glavno da je tekst čista pozitiva.

Kako meni ovo dobro ide. Čim završim, bacam se na malu s garderobe. Nadam se samo da nije primjetila kako mi je sako prljav. Nešto sam se zapustio u zadnje vrijeme.

Pa dobro, jesam ja normalan? Šta je meni? Ja o maloj s garderobe, a predstava ide. Ne, sad se stvarno moram skockat.

Samo, nešto mi se muti slika. Moglo bi mi to bit od onog piva.

A i ja isto, kažem jedno, a popijem tri. Ne, pa ja na sebe uopće ne mogu računati. Moram sad tu nešto na brzinu izmuljati dok mi mozak još kako-tako funkcionira.

Brzinski radi zabilješke.

Da vidimo, kostimi su im očajni, napisaću da su maštoviti. Režija je nikakva, to neću reći, reći ću da je eksperimetalna.

Ne, ova piva me sad već dobrano uhvatila.

Žmirka.

A dobro, šta, dosta sam toga nažvrljao. Još ću malo kod kuće, ne znam šta, ma zapravo ko i uvjek kad sam u gabuli, uhvati ću se Klaića. Ljepo ću ubacit par stranih riječi, zakukuljit to tako da nikom ništa nije jasno, al da izgleda svjetski učeno i stvar je riješena. Uostalom, najbolje napisana kritika je ona koju niko ne razumije, onda svi misle da si rekao nešto strašno pametno. Ma ljudi su budale.

A ovo još traje. I šta da ja sad radim? Tekst sam završio, svjetski sam ga složio i sad mi je dosadno.

Vrti se u sjedalu.

Ne, sad su već stvarno pretjerali. Mislim, Jasnine sise su u redu, al ovaj stari ju je cjelu zaklonio tako da ne vidim zašto bi ja tu još sjedio.

A opet, ako sad zbrišem, loše mi se piše.

Ne znam, možda da se malo opustim. Stolica je udobna, fino čovjek u nju utone.

Pa da, to ću ja. Sklopiću oči na par minuta, ništa radikalno, čisto da se osvježim. Pa ne mogu pred malu iz garderobe ovako strgan. Uostalom, posao sam obavio, red je da se odmorim. Jedino, šta ako opet zahrčem?

Ma neću valjda.

Ma šta me briga, kad pročitaju hvalospjeve koje sam im napisao, sve će mi oprostit. A do tad, ja sam tu, nigdje ne mrdam, i molim da me niko ne smeta – odmaram.

Čovjek u neredu sklapa oči, tone u san. Lagano zahrče, tek toliko da nas podsjeti da je još uvijek tu.