"Srce na baterije" je druga zbirka pesama Snježane Vračar Mihelač, čije je ime široko poznato na regionalnoj pesničkoj i uopšte kulturnoj sceni, kako zbog pesnikinjina učešća i nagrađivanosti na književnim konkursima, tako i zbog njenog novinarskog rada. Podeljena je u nekoliko ciklusa i sadrži, čini mi se, pesme koje su nastajale tokom duljeg perioda. Čini mi se to jer su pesme tematski raznovrsne, a podela na cikluse, mada obogaćuje značenje i utiče na tumačenje, ne uspeva svakoj da obezbedi podjednaku "pripadnost" zbirci, što je, po svoj prilici, upravo bio jedan od razloga podele na cikluse. Imamo ovde pesme o Gazi, o holokaustu (ona pod nazivom "Van kontrole" je verovatno najbolja pesma zbirke) i drugim političkim pošastima, o putovanjima (to je najpoetičniji segment), o rodnom gradu, precima i, naročito, pretkinjama, o emocionalnim i zdravstvenim problemima. Tu je i dirljiva pesma koja zbirci daje naslov i natkriljujuću metaforu, ona o muškoj figuri iz detinjstva čije srce zaista radi "na baterije". Kad nastupi smrt, pesnički glas se pita "jesu li se potrošile baterije", a to pitanje, ako malo podsečemo neravne krajeve, na neki način postavlja i zbirka kao celina.
Ciklus pod nazivom "Visoka voda", prvi u zbirci, govori uglavnom o ratnim i drugim političkim užasima, koji su ujedno i klimatski, pitajući se implicitno jesu li nam se, kao čovečanstvu, baterije potrošile. Zbirka je raznovrsna i u svom kvalitetu. Mada je uočljivo pesnikinjino zanatsko vladanje formom, rezultat je nekad poezija, a nekad imamo samo zgodan obrt kratkotrajnog efekta kakav ste već previše puta pročitali u savremenoj poeziji. Pesma "Svijet nosim na ramenima" dobar je primer ovog poslednjeg, iako svedoči o vladanju zanatom, pa i o talentu, celina pesme i naročito stihovi kojima se završava ("gledam kako gori/papir koji držim u ruci") odaju utisak zanatske vežbe "podražavanja" onoga što mislimo da poezija jeste, vežbe nastale na radionici pisanja poezije. Pesma "Stabla trebaju prostor za širenje glasa" se, pak, tendenciozno završava rečima ptice, koja nam poručuje: "stišajte se očistite rijeke/vratite nam naša stabla". Pesma opet pomalo tendencioznog naslova "Šutnja je genocid", s druge strane donosi znatno suptilnije stihove, hoću reći: poeziju, politička stvarnost ovde se uspešno poetizuje ("otvaram hermetički prostor/ispunjen fiukom").
Srce na baterije, Snježana Vračar Mihelač, Hrvatsko društvo pisaca
"Crtu lome putovanja" naziv je drugog ciklusa, i kao što putovanja lome crtu života, tako ovaj ciklus lomi "crtu" ove zbirke. Mada nas pesma o Budimpešti vraća političkim temama prethodnog ciklusa uz sliku spomenika holokaustu na obali Dunava, koja se spaja sa slikom izbeglica aktuelnog doba, efektno prenoseći utisak totalne apokalipse čovečanstva, većina ostalih pesama svedoči o čistom užitku u putovanju sa partnerom spojenom sa srećom i ljubavlju. Utoliko je umetanje kratke pesme "Sretni ljudi" u ovaj ciklus prikladno. Pesma "Jugoplastika", dirljiva i gotovo antologijska, govori o jednom davnom putovanju majke i oca, ali je ujedno, za pesnikinju i za čitaoce, i nostalgično putovanje kroz vreme.
Snježana Vračar Mihelač nas povremeno iznenadi rimom, koja je savremenoj poeziji pretežno strana, a u pesmi "Jugoplastika", ta rima daje srceparajući efekat poslednjim stihovima: "sva ta ljubav/gusta kao makija/u koferima/made in yugoslavia". Treći ciklus, "Van kontrole" (pomenuta pesma tog naziva nalazi se pak u poslednjem, četvrtom ciklusu), načelno govori o onim trenucima kad (lični) život naleće na granične situacije. Tu se teme raspršuju sve do pesme "Nadigrati samoću", o "speed datingu" na kojemu se vrlo brzo začuje "idemo odavde". "Nadigrati samoću" je pesma dobra, ali tek vrlo načelno uklopljena u zbirku. Najbolja u ovom ciklusu je možda pesma "Fleš", fleš kao meso i fleš kao život koji vam u trenutku smrti bljesne pred očima - brzo nizanje slika i inače je kod Snježane Vračar Mihelač garancija poetičnosti, jedan "radioničarski" element koji ipak uvek nadilazi vežbu/oponašanje i pretvara se u poeziju. Takvi momenti, inače najčešći u pesmama s putovanja, ujedno su i momenti najvećeg uživanja u ovoj zbirci. Napokon, poslednji, četvrti ciklus, čiji naziv je politički slogan "Sei bella come l'antifascismo", vraća nas precima i pretkinjama, kao i vozovima, koji su jedan od glavnih motiva ove zbirke. Ovde čitamo pesmu "Van kontrole". Sačinjena je iz dva dela koja upoređuju putovanje vozom danas i u vreme kad su putnike vozili u nacističke logore. U prvom delu, "Gospođa Helga sad već/govori nemački", jer smo prešli granicu koja više ne postoji ("van" granične "kontrole" smo), ali sve nije tako sjajno, jer "nema napretka osim/u žetvi podataka". Drugi deo počinje isto kao prvi, ali tekst se menja pred "neonskim reklamama i džambo plakatima" kojih nekad nije bilo, da bi preko teretnih vozova došao do završnih stihova: "ne znajući što ih čeka/nadaju se da će ipak/stići na odredište/auschwitz - birkenau/treblinku/jasenovac/sobibor/mauthausen/ravensbruck". "Van kontrole" je daleki odjek adornovskog pitanja o poeziji nakon Aušvica. Poslednji ciklus nas tako vraća prvom i političkom (od političkog, zapravo, nikad ne idemo previše daleko), ali ako je na početku sve delovalo crno, zbirka se završava slikom protestne povorke s duginim zastavama tokom koje "sijeda žena" s tetoviranim "peteroznamenkastim brojem" na podlaktici maše s balkona. "Sa zvučnika odzvanja 'bella ciao'/s vedrog neba na nas bdiju/pramajke u bijelim podsuknjama." Ako zanemarimo neke pesme, sve teme i sva značenja zbirke slivaju se ovde, u njezinim poslednjim stihovima, u jednu tačku zbog koje je budućnost smislena, a baterije na koje radi srce čovečanstva malo dopunjene.
Ako pojedine pesme svojom strukturom i poetikom podsećaju na nešto što ste već čitali, dok su druge pesme pak kvalitetom iznad prosečnog teksta nastalog na radionici pisanja poezije, zbirka "Srce na baterije" Snježane Vračar Mihelač, čak i kad govori o genocidu, čita se s uživanjem. Mnoge od ovih pesama najprirodnije bi bilo opisati jednostavno kao "lepe", što se danas smatra pomalo naivnim. A baš u duhu naivnosti, koja se povezuje s mladošću, "najlepša" pesma zbirke, spoj ličnog i političkog i oličenje one baterije koju nešto troši, ali nešto uvek i dopunjava, jeste jedna s kraja: "Dok ona gleda sunce drijema" (nađite je online).
