Šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, sve tamo do sredine devedesetih godina prošlog veka - posle kojih počinje velika konfuzija - srpski umetnici, naročito pisci, mogli da su biraju (ili da instinktivno odaberu) hoće li krenuti udobnim, ali napornim putem Ive Andrića ili pak trnovitom, ali veselom stazom Jaše Grobarova. Ne, naravno, u poetičkom smislu - “cvetanje hiljadu cvetova” bilo je tolerisano još od druge polovine pedesetih - mislim pre svega na društveni habitus, političku korektnost i - ne najmanje važno - styling. Politička korektnost je podrazumevala bezuslovnu lojalnost (ne nužno i članstvo u) partiji i javnu (ne nužno preglasnu) privrženost bratstvu, jedinstvu i jugoslovenstvu. Društveni pak habitus je pisce obavezivao na “ozbiljnost” (ne nužno sa pokrićem) naglašenu “ozbiljnim” odevanjem (ma šta to značilo), što će reći Kluzovim kaputima, kišnim mantilima, sivim konfekcijskim odelima, belim košuljama i kravatama. Spisateljski dress code s vremenom je relaksiran. Bilo je to veliko olakšanje za izvesne istaknute srpske bardove nevične vezivanju čvora na kravati, kojima su trgovci pri kupovini vezivali čvor, a ovi posle kravatu uveče skidali i ujutru je ponovo stavljali po principu omče na vešalima. Sve dok se čvor ne bi smanjio do veličine klikera. U kulturi sveopšteg čaršijskog nadziranja, ti mikro čvorovi na kravatama nisu mogli izmaći ciničnoj pažnji beogradskih mangupa pa su - skupa sa još jednim obaveznim aksesoarom spisateljske “ozbiljnosti”, akten tašnom od skaja - poslužili kao povod bezbrojnih kafanskih sprdačina, od kojih ću navesti samo jednu, antologijsku: “Vidi ga Dobrica, odnese u tašni Veliku Srbiju i burek s mesom u Akademiju”, govorio je uz špricer Jaša Grobarov gledajući iz bašte “Kolarca” Ćosića na putu u SANU. Neka za neku buduću istoriju makabričnog humora ostane zabeleženo - za tačnost informacije garantujem - da najmanje polovina projektanata i ideologa Velike Srbije nikada nije naučila da vezuje čvor na kravati. Pomenusmo Jašu Grobarova, koga starija hrvatska braća po peru dobro znaju, a bilo bi dobro posvetiti mu jedan opširan tekst da se i mlađi obaveste. Ko bi krenuo Jašinim putem - dakle putem društvene margine i boemije - nije bio obavezan ni na šta, ali ništa nije ni dobijao. Sticao bi nesputanu slobodu, ali tu je slobodu ponekad morao platiti i zatvorom.
Uglavnom prekršajnim. (Osim dress coda, s vremenom je relaksirana i kaznena politika.) Unutar obe spisateljske grupe imalo je grotesknih - i sve grotesknijih - karikatura Ive Andrića i žalosnih (i sve žalosnijih) karikatura Jaše Grobarova, ali - ovo se mora naglasiti - i među “ozbiljnima” i među “boemima” bivalo je izuzetnih pisaca i velikih pesnika. “Andrićevci”, nazovimo ih tako, behu jedan Vasko Popa, Meša Selimović i Borislav Pekić, da pomenem neke. “Jašinovci” su bili i takvi velikani poput Brane Petrovića, Ace Sekulića i Slobodana Markovića (Libero Markoni). Budući da sva pravila imaju izuzetke koji ništa ne potvrđuju, ovde-onde u istoriji novije srpske umetnosti, naročito književnosti, nailazimo i na samosvojne umetnike koji nisu spadali ni među “ozbiljne” ni među “boeme”. Jedan od takvih svakako je Živojin Žika Pavlović, za koga je teško reći da li je ostavio veći trag na filmu, u književnosti ili u dnevničkoj literaturi, koja često može poslužiti i kao istorijska građa, jer je Žika Pavlović pisao o mnogim događajima koji su namerno prećutani.
Živojin Pavlović je po svemu bio atipična pojava. Štrčao je iznad svih proseka - i to visoko - ali nekako prirodno, nonšalantno, tako da to nikom nije bolo oči; kršio je mnoga pravila - poneka i grubo - ali na način da je to izgledalo kao da ih uspostavlja i tako empirijski dokazivao metafizički postulat da je čovek, ako je suštinski slobodan, slobodan i u najneslobodnijim političkim sistemima.
Napred rečeno uopšte ne znači da čaršija i politički sistem nisu nasrtali na Pavlovićevu slobodu. Još kako su nasrtali. Sa čaršijom, koju je poznavao kao svoj džep, Žika je lako izlazio na kraj, sa političkim sistemom je već teže išlo, ali je i sa sistemom izlazio na kraj. I to vrlo jednostavnom strategijom.
Pavlović, naime, ni u jednom trenutku svog (nažalost kratkog) života nije podlegao zlom usudu Srba i Srbije: gordom samosažaljenju, plačevnoj samoviktimizaciji, kultu postradalosti i mučeništva, a pogotovo ne izazovu da se pozicionira kao “disident”. Kao realista (u najboljem značenju reči) Pavlović rigidnost tadašnjeg srpskog političkog sistema nije doživljavao kao anomaliju, još manje kao “nepravdu”, on je u toj rigidnosti - proistekloj iz neizlečive, površno politizovane zatucanosti - video nepromenjivu veličinu u zamršenoj srpskoj jednačini sa bezbroj nepoznatih. Nije on u tome video prepreku nego poticaj.
Tako je 1969. - posle histerične partijske reakcije na (izvanredni) film “Zaseda” (i posledične zabrane rada) - otišao u Sloveniju, gde je - nesmetano nastavio da radi. (Gde li bi danas otišao da je živ?) Osim po umetničkim kvalitetima, “Zaseda” je zaslužna i na za nastanak proslavljene/ozloglašen - zavisi kako to ko vidi - sintagme “crni talas”, skovane na jednom od zasedanja ideološke komisije formirane da bi ispitao slučaj filma “Zaseda”. Zaključak komisije bio je da Pavlović stvarnost slika previše “crno”. Da su ga pitali, Pavlović bi na to rekao - naknadno pronađoh da je u jednom davnom intervjuu to i rekao - pa šta, svet koji slikam jeste svet seksa, znoja i prosute krvi, takvi filmovi se ne udvaraju bolu, oni ga izazivaju.
Dve godine pre “Zasede” (1967.) Pavlović je snimio neuporedivo “crnji” (antologijski) film “Kad budem mrtav i beo”, koji je sticajem nepoznatih okolnosti promakao pažnji ideološke komisije. I ne samo da nije “osuđen”, nego je na Pulskom festivalu osvojio Zlatne arene za režiju i glavnu ulogu. Začudo, nekoliko decenija kasnije. Živojin Pavlović u dnevnicima je zapisao da je to “prizeman” film. Ne znam u kakvom je raspoloženju to zabeležio, ali ne mogu da se složim sa tom ocenom. Tim pre što Žika Pavlović nikada nije zazirao od “prizemnosti”. Ne, samorazumljivo, u smislu da bi mu prizemnost godila ili da bi se sa prizemnošću mirio, nego u smislu da se prizemno mora uzimati u obzir kao polazna tačka i u srpskom filmu i u književnosti. U ondašnjoj Srbiji se nije imalo odakle drugde ni poći. (U današnjoj se ima još manje.)
I u filmu i u književnosti, Pavlovićev umetnički credo bio je da umetnost treba da pronalazi teme i da crpi nadahnuće iz lokalnih izvora i stvarnog života, pa da onda sirovi materijal sublimacijom i umetničkom obradom uzdiže do evropskih i svetskih visina, a ne da uvozi evropske i svetske modele i da ih kao bisere baca pred svinje i uvaljuje u lokalno blato. U tom smislu nije voleo (ne, naravno, kao osobe) Kiša i takozvane borhesovce, ne sasvim bez razloga (ali svakako preterano) im odričući utemeljenost u geografskom poreklu.
Ali je još veći otpor (ovoga puta mnogo razložniji) imao prema književnim delima sa naglašenim geografskim poreklom. Mislim na istoricističke parafikcije, folklornu epiku, dinaroidnu liriku i panađursku estetiku tipa Ćosića, Bećkovića i njihovih epigona. Držim da je dobro što Žika nije doživeo da vidi - a sigurno bi ih gledao jer je gledao sve - kako te zlokobne pseudopoetike (pseudo u izvornom značenju “laž”) ulaze na velika vrata i u srpsku kinematografiju. Samosvojan, samosvestan i nezavisan. Žika Pavlović nikada nije beogradizovao zavičajni naglasak, usred zemlje lenjivaca, ustajao je u cik zore, sedao za radni sto i pisao do 11 h AM, potom bi ručao, malo se odmorio, popodne bi pregledao i redigovao napisano. Celog se života nenametljvo, ali odlučno, klonio takozvanog javnog života i još takozvanijih društvenih događaja - kafanskih druženja, svečanih akademija, otvaranja izložbi, premijera, BITEF-a i FEST-ova - televiziju je izbegavao kad god je mogao, intervjue je davao retko, isključivo nekim povodom i kad bi imao nešto da kaže. Nikada nije bio u centru pažnje, ali uvek je bio prisutan i primećen. I takav je i ostao dvadeset i četiri godine posle smrti. Paket akcija njegove čitanosti, gledanosti i uvažavanja ostao je netaknut, nije isključeno da mu je vrednost u međuvremenu porasla, a još je manje isključeno da će u budućnosti i dalje rasti. Poslednji film, “Zemlju mrtvih” - metaforičnu priču o raspadu Jugoslavije - Živojin Pavlović nije stigao da završi. Valjda samo to nije uspeo da završi. Smrt ga je preduhitrila. I ne samo njega. Kao u ukletim gotičkim pričama, jedan za drugim su umirali mnogi koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa tim projektom. Slobodan Šijan - koji je posle Žikine smrti trebalo da finalizuje stvar - spasao je glavu neplaniranim odlaskom u Ameriku. Izgleda da “Zemlja mrtvih” naprosto nije htela da bude snimljena.
