Svetislav Basara: Žikina zemlja mrtvih i belih

Šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, sve tamo do sredine devedesetih godina prošlog veka - posle kojih počinje velika konfuzija - srpski umetnici, naročito pisci, mogli da su biraju (ili da instinktivno odaberu) hoće li krenuti udobnim, ali napornim putem Ive Andrića ili pak trnovitom, ali veselom stazom Jaše Grobarova. Ne, naravno, u poetičkom smislu - “cvetanje hiljadu cvetova” bilo je tolerisano još od druge polovine pedesetih - mislim pre svega na društveni habitus, političku korektnost i - ne najmanje važno - styling. Politička korektnost je podrazumevala bezuslovnu lojalnost (ne nužno i članstvo u) partiji i javnu (ne nužno preglasnu) privrženost bratstvu, jedinstvu i jugoslovenstvu. Društveni pak habitus je pisce obavezivao na “ozbiljnost” (ne nužno sa pokrićem) naglašenu “ozbiljnim” odevanjem (ma šta to značilo), što će reći Kluzovim kaputima, kišnim mantilima, sivim konfekcijskim odelima, belim košuljama i kravatama. Spisateljski dress code s vremenom je relaksiran. Bilo je to veliko olakšanje za izvesne istaknute srpske bardove nevične vezivanju čvora na kravati, kojima su trgovci pri kupovini vezivali čvor, a ovi posle kravatu uveče skidali i ujutru je ponovo stavljali po principu omče na vešalima. Sve dok se čvor ne bi smanjio do veličine klikera. U kulturi sveopšteg čaršijskog nadziranja, ti mikro čvorovi na kravatama nisu mogli izmaći ciničnoj pažnji beogradskih mangupa pa su - skupa sa još jednim obaveznim aksesoarom spisateljske “ozbiljnosti”, akten tašnom od skaja - poslužili kao povod bezbrojnih kafanskih sprdačina, od kojih ću navesti samo jednu, antologijsku: “Vidi ga Dobrica, odnese u tašni Veliku Srbiju i burek s mesom u Akademiju”, govorio je uz špricer Jaša Grobarov gledajući iz bašte “Kolarca” Ćosića na putu u SANU. Neka za neku buduću istoriju makabričnog humora ostane zabeleženo - za tačnost informacije garantujem - da najmanje polovina projektanata i ideologa Velike Srbije nikada nije naučila da vezuje čvor na kravati. Pomenusmo Jašu Grobarova, koga starija hrvatska braća po peru dobro znaju, a bilo bi dobro posvetiti mu jedan opširan tekst da se i mlađi obaveste. Ko bi krenuo Jašinim putem - dakle putem društvene margine i boemije - nije bio obavezan ni na šta, ali ništa nije ni dobijao. Sticao bi nesputanu slobodu, ali tu je slobodu ponekad morao platiti i zatvorom.