Netendenciozna, dobra književnost

Literarni prvenac umetnice Gabrijele Rukelj Kraškovič, roman pod nazivom “U kući i u vrtu bilo je mnogo cvijeća”, još jedna je u već dugačkom nizu autofikcija objavljenih u hrvatskoj i svim ostalim književnostima poslednjih godina. Autorka se svojim imenom i ostalim detaljima otkriva kao junakinja i pripovedačica knjige, a brzo počinje da se nazire i “ideološki” sloj autofikcije kao žanra. Odmeren, distanciran, hladan jezik prožet je jakom, neprijatnom ironijom, praktično cinizmom, recimo onda kada čitamo o “Knjizi za svaku ženu” kojom je junakinju majka pokušavala da vaspita.

“Kupila sam nedavno u jednom antikvarijatu upravo to izdanje da ponovim gradivo.” “Da ponovim gradivo”! Već neizbežno upoznat s činjenicom da autofikciju najčešće pišu oni čiji je životni put bio obeležen nekom društvenom ili porodičnim nepravdom, najčešće obema, čitalac nije iznenađen kad otkrije da je Gabrijela drugačija od svojih roditelja, da im nešto zamera, da će oni biti jedna od njenih glavnih tema. Kuća o kojoj je reč u naslovu porodična je kuća iz koje je Gabrijela otišla i u koju se jedva vraća, a priča o cveću – nečemu što bi trebalo da unosi vedrinu, a u ovoj kući/knjizi izaziva nelagodu – i svim ostalim detaljima koji su 80ih i 90ih ispunjavali unutrašnjost domova na ovim prostorima, priča je o životima koji se u tim domovima vode, životima (samo)ograničenima suvišnim predmetima i običajima, religijom otuđenom od suštine, ali pre svega onim čuvenim “šta će ljudi misliti”. Od početka je očigledno da se autorkin literarni postupak unekoliko razlikuje od postupka koji bismo mogli očekivati od tipične autofikcije – ovde imamo crtice, deskriptivne crtice o enterijeru i predmetima koji sugerišu kolektivnu i porodičnu prošlost, napisane distanciranim jezikom, tako da govore same, s tek retkim autorkinim “uputama” (kao u onom primeru ironije gore). Svejedno, priča o nepravdi uvek može skliznuti u repetitivnu pravdoljubivost, pa kritičar ponekad nema izbora nego da prokomentariše nešto na tragu onoga što sama autorka pri kraju knjige, u crtici pod nazivom “Književna kritika”, opisuje rečima nekog pretpostavljenog kritičara: “Sebična i nezahvalna”.

Srećom, u slučaju romana “U kući i u vrtu bilo je mnogo cvijeća” tako nešto prokomentarisati ne bi bilo moguće. Forma koju Gabrijela Rukelj Kraškovič odabira, forma koja činjenicama pušta da govore a čitaocima da zaključe, pre svega fokusom na deskripciju, kao i digresiranjem, prostornim, vremenskim i tematskim, od priče o detetu koje roditelji nisu razumeli, garantuje određeni racionalni autorski odmak od sadržine, omogućavajući da konačni tekst bude (netendenciozna, dobra) književnost. I to nije sve. Efektnost teksta, posebno kada je reč o neizbežnoj čitalačkoj “moralnoj” proceni, odnosno odgovoru na pitanje da li je Gabrijela “sebična i nezahvalna”, zasniva se i na postupnosti kojom se otkrivaju veoma bitni detalji. To su detalji koje čitalac ne može da predvidi, ali koje može da oseti, u napetosti teksta, u onoj izuzetno neprijatnoj ironiji, u jeziku čija suzdržanost kao da krije neku katastrofu.

Spoiler alert, ukoliko planirate da čitate ovaj roman i želite da osetite njegov potpun efekat. A za sve ostale – znakovito je da tekst postaje najviše ironičan u trenucima koji su najbolniji, najdirljviji. “Osim moje majke postoji i moja prava majka. Ona bi svratila u kuću s cvijećem jednom godišnje,” čitamo tek na 100. stranici ovog romana. I, nešto kasnije na istoj stranici: “Bila je sretna kada bismo se vidjele, u pravilu bilo je tako. I mene vesele mnoge stvari i/ili ljudi kad malo popijem”. “Kad malo popijem” – ne znam da li je moguće preneti bol koji nadire iz ove ironije kada te reči pročitate u knjizi, kao ni onaj koji osetimo kada Gabrijelina biološka majka vikne, videvši ćerku obučenu u strogu, starmalu odeću: “Gdje je moje dijete, to nije moja Gabica!” Gabrijelina prava majka bila je alkoholičarka; o njoj, kao i o mnogim drugima, ne saznajemo previše, jer ovo, kako rekoh, nije roman raspričane naracije. Pre stote stranice, kao da smo negde usput pročitali reči “socijalna radnica”, ali tada još uvek nismo znali šta je u kuću cveća dovodi, mislili smo da je u pitanju nasilje u porodici. A možda i jeste, budući da i za to imamo neke indikacije, barem kada je reč o odnosu oca prema majci (odnosu ljudi koji su Gabrijelu odgajali)?

Ni do kraja nećemo tačno moći da kažemo zbog čega je socijalna radnica savetovala Gabrijeli, kada je ova postala punoletna, da se odseli, niti zašto ju je Gabrijela tek mnogo kasnije poslušala. Ali roman taj odgovor pruža emocijom, emocijom koja proizlazi iz ponekad bezličnih opisa, iz šlagera i druge muzike kojoj autorka u tekstu daje značajan prostor, iz sitnica sa buvljaka koje konstantno nabavlja, poput one “Knjige za svaku ženu”. Još nisam pomenula značajan deo romana, a to su Gabrijelina dijagnoza i (iz)lečenje. Na koji način se sada ovo (literarno) uklapa u radnju već sačinjenu od “nesrećnih događaja”? Opet, to je prepušteno čitaocima, a autorka ima tek jedan mali komentar: kada joj prodavačica s buvljaka kaže da je “jako tužna iako se smeje” jer je umrla njena mlada suseda, i doda da je uverena kako tumor izazivaju emocije, Gabrijela će odgovoriti: “I ja sam sigurna u to”. Pristojna replika starijoj gospođi, ironija, ili uverenje?

Gabrijela Rukelj Kraškovič nikada neće upreti prstom niti naterati čitaoca da nekog proglasi “krivcem”. Mada ironija povremeno talasa mirnu površinu pomirljivosti, a već odabir teme pokazuje da je distanca u stvari mehanizam odbrane, strategija suočavanja ili barem njen rezultat, ovo nije roman o “krivcima”. Ovo je priča o onome što je bilo, a to što je bilo, pa, nije bilo tako sjajno. To je iskustvo koje niko ne može odbaciti argumentom da je “trebalo ostati u četiri zida”, kako kaže autorkin zamišljeni kritičar. Mada taj argument nije prihvatljiv o kojoj god autofikciji da je reč, roman “U kući i u vrtu bilo je mnogo cvijeća” spada u malobrojne autofikcije čije “opravdanje” nije pre svega ili jedino “ljudsko”, odnosno društveno, nego – literarno.