“Toni”, nova knjiga Rumene Bužarovske, na Balkanu najvoljenije savremene makedonske spisateljice, ujedno je i njen prvi roman. Dosad specijalizovana za kratku priču, na tržištu koje ipak preferira dužu formu, autorka je, odlučivši se konačno na taj (od strane čitalaca) dugo priželjkivani korak, izazvala očekivanu senzaciju: samo u Srbiji, na primer, prodato je petsto primeraka knjige u prvih deset dana od njenog izlaska. Mada kritičari inače dobijaju recenzentske primerke, i moj je u onih petsto, jer sam, iako ne spadam u okorele fanove Rumene Bužarovske - u određenom smislu, ne spadam čak ni u fanove - podlegla senzacionalizmu i jednostavno morala bez odlaganja (drugi dan od izlaska srpskog prevoda) da vidim šta je autorka uradila sada kada na raspolaganju ima dugu formu. Da li sam zažalila? Knjiga nije kratka, i, prinuđena da je pročitam za svega nekoliko dana kako bih ovaj tekst na vreme poslala, na trenutke jesam žalila.
Kao i mnogi romani prijemčivi najširoj publici, “Toni” pati od određene repetitivnosti: jedna ista poenta izvodi se dok je i poslednji čitalac ne shvati, pa i nakon toga. Toni je muškarac od 53 godine, po svom mišljenju roker, u stvarnosti prostak (broj psovki i gadnih poštapalica u ovoj knjizi je zapanjujući), on je donekle ono što se naziva narcisom, patrijarhalni tip koga je otac naučio ovako: “Šta god da radiš, imaj na umu da si ti broj jedan. Ti si samom sebi uvek na prvom mestu. Šta god da radiš, sebe stavljaj na prvo mesto” (citat iz srpskog prevoda Irene Šentevske u izdanju Booke). Autorka oblikuje Tonijev karakter istovremeno realistično i krajnje cinično - cinično jer u Toniju nema skoro ničeg dobrog, svako osećanje koje bi bilo pohvalno, ali je za njega neprijatno, on momentalno sublimira - realistično, jer su takvi muškarci svuda oko nas. Ukratko: Toni sina koristi da zavodi devojke na ulici i plaži (muškarci koji misle da žene toga nisu svesne grdno se varaju), a žene koristi za seks, da mu kuvaju i da u svojim torbicama tegle njegove stvari. “Koristi” je precizna reč, ali Toni to tako ne bi nazvao - on je jednostavno vaspitan, kako ste pročitali gore, da smatra kako je sve na svetu tu samo zbog njega. Prijatelji mu služe kako bi mu jačali ego dok se poredi s njima ili tako što ga podsećaju na “podvige” iz prošlosti. Majku smatra sebičnom jer ga “više ne voli kao ranije” od kada je počela da čita Toni Morison, a otac, otac je predmet obožavanja i nakon što mu majka ispriča neke prilično ružne detalje o njemu.
Dolazimo sada do nečeg zanimljivog. Ovo je mali spojler, ali važno je reći da je upravo repetitivnost - činjenica da je Toni uporno isti, i kad mu umre partnerka, i kad mu (opet njegovom krivicom) umre majka, i kad sazna kakav je u stvari bio njegov otac - ključna za kraj ovoga romana i njegovo konačno značenje. Mada je svakako mogao biti barem tridesetak stranica kraći, jer se Tonijeve aktivnosti ponekad prate nepotrebno detaljno (ustao, seo, uzeo, ostavio, i sve tako), ovaj roman fascinira činjenicom da u njemu nema razvoja karaktera protagoniste - svesnom odlukom autorke. Toni se nikada neće promeniti, ma ni za neki mali stepen, on će se ponašati realnosti sve više i više u inat sve dok ne završi onako kako završavaju oni koji misle da baš nijedno pravilo, čak ni ono biološko, za njih ne važi. Mada verujem da bi većina čitalaca, pa čak i čitateljki, tih poslovičnih besnih feministkinja, radije pratila Tonijev razvoj od narcisa do nešto iskrenijeg, ranjivijeg muškarca, autorka se cinično drži toka koji je u stvarnosti podjednako, ako ne i više verovatan. Kraj romana je istovremeno gorka poruka i oslobađajuća, ali ujedno krajnje zločesta ženska pobeda - rekla bih da je autorka ovog poslednjeg svesna i da je baš briga ukoliko se to nekome ne sviđa.
Treba dodati da je roman ciničan manje-više prema svim svojim junacima: prema Toniju, prema univerzitetskom profesoru koji s kolegom upoređuje dužinu svog polnog organa (to vam je Tonijev otac), ali i prema Tonijevoj partnerki Tamari, njenoj drugarici koja hita da se Toniju baci u naručje i, na kraju, prema njene dve prijateljice koje jedna drugu oslovljavaju sa “boginjo”. Implicitna autorka (da se, na ovom mestu, izrazim tako stručno i neutralno) očigledno nema nimalo srca za Tonija. Ako je roman duhovit, u pitanju je težak, zloban humor u kome sam Toni, ne treba to ni naglašavati, ne učestvuje. Ali ni Toni nema srca ni za koga - čitalac sve vreme očekuje razvoj na koji je u književnosti navikao, preokret, ali ovde toga nema. Više nego književnost, “Toni” je zapisana realnost, malčice hiperbolisana, groteskna, zbog čega, dok čitaoci masovno kupuju ovaj roman, kritičari mogu samo da nastave da razbijaju glavu pitanjem “šta ćemo sa Rumenom Bužarovskom”.
Da, romanu bi koristilo malo više odlazaka ispod površine i malo više poverenja u čitalačku sposobnost razumevanja. Ali kraj romana pokazuje da se izgled ovoga teksta prevashodno mora posmatrati kao rezultat svesne poetike, programatske odluke: Toni ostaje “dvodimenzionalan” odlukom autorke, odlukom koja je prvo politička, pa onda, posledično, i literarna. To je odluka autorke koja posmatra stvarnost u kojoj živi i želi da o njoj nešto vrlo konkretno kaže. Ciničan u svojim delovima i kao celina, “Toni” je roman koji ćete voleti da mrzite - ili ćete možda mrzeti sebe što ga volite. Sigurno je da nećete ostati ravnodušni.
