Top News
1960 prikaza

Restorani u kojima se kroji visoka politika

Restorani i kafići u kojima se kroji visoka politika
1/14
PIXSELL
Velike političke odluke većini je političara lakše donositi izvan ureda, u tajnim salonima, uz janjetinu i pokoju butelju vina

Otto von Bismarck svojedobno je izjavio, “zakoni su poput kobasica, bolje je ne vidjeti kako nastaju”. Što je nekadašnji njemački predsjednik vlade pod tim mislio, jasno je: niti je čovjeku slabijeg želuca preporučljivo gledati kako se prave krvavice, niti se može živjeti u iluziji da većina političkih odluka, dobrih ili loših, nije donesena upravo birtiji. Hrvatski bi političari, unazad desetljećima, kad bi htjeli, o tome imali štošta za ispričati. Iz tajnih sastanaka čelnika vlasti u Okrugljaku, Taču, Hennessyju, Charlieju, Marcellinu, Baltazaru, Pimpinelli, Zrnu Soli ili Pepermintu, sve od reda omiljenim ugostiteljskim destinacijama političara, dale bi se ispisati tisuće kartica o stranačkom koaliranju, dogovorenim poslovima, lobiranju, agitiranju, mitu, korupciji, smjenama i postavljanjima na visoke dužnosti.

Vlast se oduvijek voljela gostiti u uglednim restoranima, Baltazar se tako s godinama profilirao kao prvoklasno gastronomsko odredište u kojem gazda svojoj stalnoj političkoj klijenteli u svako doba može
osigurati jedan mirniji kutak, s konobarom od povjerenja, istreniranog da ne sluša tuđe razgovore. Bobo Čimbur se zaista s ponosom može pohvaliti da je jedini ugostitelj s trideset godina neprekidna vođenja
privatnog restorana jer za njega pada prometa nikada nije bilo. Ako jednom odluči napisati autobiografiju, vjeruje se da bi mnogo stranica u njoj sigurno bilo posvećeno Andriji Hebrangu i Žarku Domljanu koji su gore sa svojim pristašama, za Tuđmanove vlasti, imali svoj dnevni boravak. Dvorana lijevo, stol do kraja. Za takvo društvo Čimburu njihov eventualno nenajavljeni posjet nikada nije bio problem i uvijek se mogla napraviti sitna preraspodjela gostiju u restoranu ako stalni stol nije bio slobodan.

Za mnoge lokale su političari bili kobni

Sigurno je i da bi vlasnikov brat Željko Čimbur teško ikad postao veleposlanik u Maleziji da Stipe Mesić nije s Bobom dugogodišnji kućni prijatelj. Svi se čude, na primjer, i otkud Sanaderu silne umjetnine, ali dovoljno se prisjetiti svakodnevnih mladih janjaca koji su se za bivšeg premijera i dugovječnog ministra kulture Bože Biškupića skidali u Baltazaru vrući s ražnja. Ne treba nabrajati i dodatnu svitu, većina ih je sad u Remetincu ili dobrovoljno kuhaju čobanac u pučkoj kuhinji. Za mnoge je lokale, doduše, stalni boravak političara ponekad koban

Propast režimskog Marcellina eklatantan je primjer. Kad je u javnost dospjela videosnimka susreta Ive Sanadera s predsjednikom Uprave MOL-a Zsoltom Hernadijem iz Marcellina, bio je to početak kraja restorana. Snimka je u DORH-u prihvaćena kao zakonit dokaz u postupku protiv Sanadera na suđenju za primanje mita od MOL-a, zbog čega je vlasnik dospio na stup srama kao osoba koja tajno snima i difamira svoje goste. Mario Čerhak je te objede poslije kategorički pokušavao odbaciti, ali je negativna reklama učinila svoje pa je danas od njegova restorana ostala još samo na ulazu metalna tabla s imenom.

Snimka ručka Sanadera i Hernadyija, koju je Čerhak čuvao dvije godine, baš kao svojedobno Monika Lewinsky haljinu u ormaru, okončala mu je karijeru, a Sanader i dandanas objašnjava kako se s Hernadijem
tamo našao kao stari prijatelj. Doduše, još nikako nismo čuli obrazloženje zašto su obojica iz mobitela za vrijeme ručka izvadila baterije i koliko su točno puta njih dvojica u Marcellinu pregovarali o Ininoj prodaji.
Ne bi valjalo previdjeti da se kavanski biznis itekako odrađuje i u manjim sredinama. U Gospiću su dva, tri lokala, sve od reda maštovitih imena, Sport Caffe, Euro Caffe, godinama vikendom tamo niste mogli
promašiti Darka Milinovića i njegovu svitu.

Lakše se dogovoriti u kafiću nego u uredu

Jedan je lokal držao bivši, a drugi sadašnji gospićki gradonačelnik. Uz prvu jutarnju kavu, Milinović i prijatelji redovito su na mobitel pregledavali važne vijesti lokalnog portala Slobodna Lika, nakon treće sa
šlagom neobjašnjivo bi se u društvu riješilo i kakvo asfaltiranje puta ili gradnja nove HEP-ove trafostanice, a oko podne, uz rakiju, dodatnih nužno potrebnih građevinskih radova na dionicama autoputa bilo je napretek. Zbog aktivna boravka aktualnih HDZ-ovaca u tamošnjim kafićima, s vremenom su i gostioničari postali ozbiljni građevinski poduzetnici pa ih u DORH-u danas u svojim fasciklima imaju ujedinjene pod
zajedničkim nazivom “lički konobari”. Politika se uvijek lakše dogovarala u kafićima, nego na radnom mjestu.

Štoviše, mjesečnu satnicu sjedenja u saborskim klupama svim je silama redovno svaka aktualna vlast raspoloživim zakonskim sredstvima pokušavala smanjiti na minimum. Kako je Kerum za svog gradonačelničkog mandata jednom rekao, sjedeći na radni ponedjeljak u podne ispred kafića na rivi (koji je zbog čestog boravka njega i vijećnika dobio naziv Mala Banovina), “neman ja šta sidit u Saboru, iman odi važnijeg posla”. S tim bi se složili mnogi njegovi kolege zastupnici, sjednicu Sabora teško će ijedan izdržati bez meškoljenja na klupi i pregledavanja horoskopa na mobitelu, ali višesatni boravak poslije u saborskom i okolnim kafićima na Gornjem Gradu nekim čudom izdrže svi i do kasnih večernjih sati. Pritom, ne čudi da mnoge gazde lokala i restorana zbog svojih stalnih gostiju političara često znaju i prijeći
radno vrijeme, okupljeno društvo uvijek počaste s nekoliko rundi, a nakon što se malo bolje međusobno upoznaju, gazda im često zna ostaviti ključeve od lokala i otići kući spavati.

Političari nesporno svojim ugostiteljskim destinacijama dižu rejting i promet gostiju samom činjenicom da tamo dolaze. U Americi je tako za mandata Billa Clintona u restoranima u kojima je on objedovao bilo nemoguće naći prazan stol. U Londonu, Parizu i Chicagu pišu se u uglednim časopisima precizni izvještaji o dolasku političara u svoje omiljene restorane koji tim priznanjem ponekad dobivaju na vrijednosti više
nego što bi dobili s tri Michelinove zvjezdice. Pa tko bi recimo u Hrvatskoj ikad čuo za Skendericu, restoran koji se teško nađe i na topografskoj karti Remeta, kamoli na kakvoj većoj geografskoj mapi da u njemu nije HDZ-ovska vlast ranih devedesetih provodila svoje dane grmljavine.

Valentić je čekao jutra s tamburašima

I dandanas, kakav viđeniji stranački kolega nekadašnjeg hrvatskog premijera Nikice Valentića, kazat će vam da mu nijedan tamburaški sastav ne može parirati u pjesmama. Valentića su mnogi upravo tamo
slušali kako umornim tamburašima u ranim jutarnjim satima pomaže prisjetiti se stihova zaboravljenih slavonskih pjesama. Da ne bi bilo zabune, nema nikakve razlike radi li se u ovoj tradicijskoj priči o kavanskoj politici o HDZ-u ili SDP-u, ili nekom trećem. Sve je isto, samo su destinacije druge.

Milanović ne voli Thompsona, Rozgu, Grdovića i tamburaše, priklonjeniji je lokalima urbanijeg karaktera. Pa u krajnjoj liniji, sam naziv lijeve koalicije osmišljen je upravo u jednom visokosofisticiranom
kvarnerskom restoranu, Kukuriku. Milanović, guverner Vukšić i ostali stranački prijatelji oduvijek su njegovali građanske običaje, pa umjesto mirisa pečenog jareta i zvukova slavonskih Lola, oni svoja druženja održavaju u Pepermintu uz bio&bio krekere i modernu Emila Tedeshija, scenskog imena DJ SMS Deutsch.

Stroga privatna druženja u Pepermintu

Dakako, sve su to samo strogo privatna druženja, odijeljena od dužnosti koje obavljaju. Šteta samo, što je taj model već toliko puta dosad viđen da je zaista uzaludno opravdavati se kako se u Pepermintu priča
samo što su im supruge dan prije skuhale za ručak i kamo će njih trojica ove praznike na skijanje. Baš kao što većina stvarno nije povjerovala da se u restoranu Tač, premijer Milanović s Ninoslavom Pavićem
sreo slučajno, kako je ono na portalima objavljeno, putem do toaleta. 

Na sreću, Tač za razliku od većine restorana ima jednu malu prednost - u njemu je zatvoreni dio s dva ulaza, a Milanović je s Pavićem bio zatvoren upravo tamo. Koliko je stalnim gostima lokala poznato, taj dio ne posjeduje sanitarni čvor. Politika birtiju voli često puta više nego ona nju, no ovisi o njoj, pa su toga vlasnici gostionica mahom smireni i strpljivi ljudi koji imaju visok prag tolerancije, znajući da bez njih nema opstanka.

Valentić predvodio društvo iz Hennessyja

Gazda restorana u Gračanima, Kamanjo, nekada top-destinacija, danas poluprazan lokal, nekad je mjesečno jednom slao Milanu Bandiću, pričaju svjedoci, poruku redovito istog sadržaja: “Šefe, ništa vas nema”. Čim se šefu u sljedećih nekoliko dana pruži prigoda da skupi kakvo veće društvo na račun grada, Kamanjo je za taj mjesec zaradio za režije. S Bandićem je naime specifična situacija, većina treba njega, a ne obratno, pa tako rijetko on časti društvo. Rijedak je političar koji nema svoju stalnu birtiju i restoran, ali voli seoska imanja izvan Zagreba. Priča se da tamo donosi najbolje odluke.

Bandićevi prethodnici, bivši visoki zagrebački čelnici, Vedriš i Mikša na čelu s Nikicom Valentićem ostat će zapamćeni kao veliko društvo iz Hennessyja. Ondje se nije moglo doći, a ne naći Franju Gregurića, Bosiljka Mišetića, Franju Luković, Željka Čovića, Ivicu Todorića, Ivicu Crnića. Dečki su toliko bili ovisni o Hennessyju da su Valentić i Mišetić preko puta kafića otvorili odvjetničku kancelariju, što je tadašnju elitu još više koncentriralo u lokal u Kačićevoj. Tih devedesetih bilo je dovoljno reći da se družiš s njima, i posao ili služba bili su zajamčeni. 

Kad bi se u Hennessyju dosta viskija ispilo, na dohranu se redovito odlazilo u Okrugljak. Tuđman, Šušak, Ćiro, do jutra su tamo kartali i krojili sudbinu Hrvatske. Ti važniji političari uvijek su imali i priljepke koji
su obavljali prljave poslove, a zauzvrat im je u društvu dan ugled. Tako je svojedobno iznimno moćan Ljubo Ćesić Rojs u Okrugljaku imao čak i svoj stol, osoblje ga je oslovljavalo s “generale”, a on je ostao zapamćen po izdašnim napojnicama i velikoj količini vina koju je s poslovnim pajdašima znao popiti. Danas su svi manje više iz tog društva osuđeni ili su pod optužnicama.

Mesić u zatvor krenuo s kave u Charlieju

Nisu bez razloga u ključnim vremenima predizbornih previranja upravo kafići i restorani bili destinacije koje su donijele mnoge glasove, simpatije, lobiranja i informacije. U popularnu Charlieju u Gajevoj desetljećima se okupljala ekipa predvođena Stipom Mesićem. Tamo je započeo i prikupljanje potpisa za predsjedničku kandidaturu, a poslije predstavio i knjigu o svoja dva mandata. Legenda čak kaže da je Mesić na odsluženje zatvorske kazne u Staroj Gradiški krenuo upravo nakon kave u Charlieju, a kada se vraćao kući, opet je navratio u svoj omiljeni zagrebački kafić. Tih je godina naime političke
disidente malo tko primao, pa 90-godišnji Pero Miladin za svoj restoran na Šalati zbog sastanaka koje su sedamdesetih održavali Savka Dabčević- Kučar i Miko Tripalo i dandanas nosi nadimak Kod Pere ustaše.

Sjednica Vlade u restoranu Zrno soli

I tad, i sad, sve je isto. Nekadašnji partijski komesari, u smeđima balonerima, s crvenim Marlborom u jednoj ruci, i komandirkom s nepročitanim materijalima sa sjednice u drugoj, samo su se u jednom
trenutku pretvorili u načelnike stožera, glavne tajnike i stranačke čelnike u Burberryjevim mantilima i Hermesovim aktovkama. Ivu Sanadera mnogi će u njegovu gradu upravo u tom izdanju upamtiti jer tih se godina nije štedjelo, trebalo bi samo Mladena Bajića pitati koliko je točno puta Sanader platio ručak u konobi Pimpinella, s obzirom na to da su tamo mnoga popodneva proveli u vrijeme dok su bili prijatelji,
zajedno s Nadanom Vidoševićem.

Sve što je od šefa Sanadera naučila, u svom mandatu poslije primijenila je i Jadranka Kosor. Ona je čak toliko ozbiljno shvatila da se važne odluke donose u lokalima da je u najuglednijem splitskom restoranu Zrno Soli održala i pravu sjednicu vlade. Samo dan poslije na toj istoj restoranskoj terasi Željko Kerum joj je na uho pjevao: “Lipa si, lipa...” Pa sad, teško je odlučiti koji se od ta dva radna sastanka čini veći biznis, službena sjednica vlade na kojoj po običaju nije dogovoreno ništa ili neslužbeni sastanak s Kerumom s kojim je dan poslije dogovorena koalicija.

Komentiraj, znaš da želiš!

Za komentiranje je potrebno prijaviti se. Nemaš korisnički račun? Registracija je brza i jednostavna, registriraj se i uključi se u raspravu.