"Poncije Pilat" Rogera Cailloisa (1913-1978) roman je (ili pre novela) objavljena u Disputovoj ediciji "Per speculum" (latinski "kroz ogledalo") usmerenoj, kako čitamo na kraju knjige, na nekoliko vrsta dela, od kojih bi se izdanje o kome je reč moglo svrstati u ona u kojima se "naoko govori o drugom dobu i svijetu, manje ili više daleko, a zapravo je to samo način da se iz neobična kuta pronikne u vlastite." Caillois, poput nekih drugih, nama poznatijih pisaca, fasciniran je ličnošću rimskog prokuratora čija odluka da osudi Isusa na smrt ili da ga oslobodi, prema hrišćanstvu, presudno utiče na istoriju sveta.
Poncije PilatRoger Caillois, Disput. Prijevod: Damjan Lalović
Iako je roman ipak pre svega politički, s obzirom na to da na odluku koju Pilat treba da donese utiču politički obziri, njegov psihološki sloj sastoji se upravo u Pilatovom suočavanju sa sopstvenim kukavičlukom, kao i sa činjenicom da se "jednostavnost (izbora) nije dala reducirati". Pilat je stavljen u situaciju koja sa njim, a ni sa Rimom koji predstavlja, nema suštinske veze, to je situacija na čije kreiranje on nije uticao, ali iz koje ne može da se izvuče.
Izbor je "jednostavan": ubiti jednog čoveka zarad političkog mira i osiguranja sopstvenog položaja, ili spasiti nedužan ljudski život po cenu političkog haosa i verovatnog gubitka pozicije? Caillois želi da prikaže Pilata kao filozofa, kao muškarca koji se ne vlada dosledno makijavelističkim principima, već je pre sklon kontemplaciji. Upravo perceptivnost filozofa govori Pilatu da se njegova odluka da "opere ruke" od Isusove smrti time što će proglasiti njegovu nevinost i prepustiti masi da bira između pomilovanja Isusa ili Barabe ne može zapravo shvatiti kao makijavelistička, već kao kukavička: za razliku od makijavelističkog vladaoca koji bi tražio zgodan politički izlaz, Pilat traži izlaz iz onog što sam naziva "zločinom" – on ne može sebe da zavarava povodom odluke koju će masa doneti.
Osim želje da ne uzrokuje smrt nevinog, na Pilata takođe utiče njegov prezir prema verskom fanatizmu, kojem pripisuje oštru pobunu sveštenstva protiv Isusa. Pilat, mada nije previše uspešan makijavelista, nije ni vernik, već poslušnik ljudskih zakona i zakona logike. Cailloisov roman osvetljava odnos između racionalnosti i vere tako da vera neizbežno deluje nadmoćno – koliko god Pilat bio razuman, inteligentan i promućuran, te osobine neizbežno gube pred onim što Caillois naziva "drukčijim stremljenjima", jer čitaoci znaju da su Mardukova proročanstva tačna, i da Pilat, kako mu kaže Juda, jeste samo sredstvo Božijeg plana. Znaju – ili "znaju"? Uostalom, religija i književnost obe se zasnivaju na narativu i njegovom tumačenju, na koherenciji i pronalasku ili kreiranju skrivenog smisla u nepreglednoj pustopoljini bartovskog/deridijanskog teksta.
Caillois, kako saznajemo u pogovoru Stanka Andrića, nije bio na (post)strukturalističkoj strani istorije. Ali, poput eksperimenta na temu alternativnih svetova, njegov Poncije Pilat nas ipak ostavlja da se pitamo šta bi bilo da se "povijest", kako kažu poslednje reči ovog romana, "odvila drukčije", da se jedan element otrgnuo od uticaja koji dopiru iz centra strukture, i promenio njen oblik.
