Nasilnice u hrvatskim školama: Bokserima razbijaju glave

Ispričnice nikad nisu bile problem, ja znam prilično dobro krivotvoriti potpise pa sam ih pisala. Ne samo sebi, nego i drugima.

Koji je bio motiv? Motiv je obično bio da se pokažem, da se iskažem, da me poštuju. Uvijek sam bila jača. Ako se iskažeš, a ja sam se više puta iskazala, poslije se drugi tuku za tebe. 

Ti nazoveš nekoliko frendica i kažeš koga treba istući i gdje, i oni to odrade. Znali su tu biti i dečki iz društva. 

Oni bi nas gledali i onda, ako je trebalo, i oni bi se uključili u našu obranu. Oni su branili nas, a cure iz drugog društva branili su njihovi dečki i to je tak išlo. 

To je najčešće bilo ako smo se tukli za “teritorij”, kvart protiv kvarta. Onda nas je znalo biti i 50-ak, a fajt je trajao maksimalno sat vremena. Oružje smo lako nabavljali. 

Kao što se zna tko prodaje drogu, tako se znalo gdje možeš nabavit bokser ili palicu. Bokser na crno, stajao je 200-300 kuna, a palica oko 500. 

Oružje nikad nismo nosili doma, zbog staraca i to. Putem do kuće sakrili bi ga negdje u grmlje, ili ako je netko imao praznu vikendicu ili podrum, onda bi ostavili kod njega.

Ulična scena Life Nove droge u Hrvatskoj: "Brate, to ti je pakao!"

Novac za oružje, ali i za druge stvari nikad mi nije predstavljao problem jer sam ga uvijek imala dovoljno. No bilo je tu cura iz siromašnih obitelji, one su ga morale zaraditi. 

To su radile prodajom “trave” ili bi ga jednostavno otele nekome. Recimo, ako se potuku i cura izgubi, morala im je dati mobitel, novac ili zlato. 

To je, na neki način, bio njihov plijen. Znale su presresti curu na ulici jer su im se svidjele njezine zlatne naušnice. Zaprijetile bi joj da će je istući ako im ih ne da, i ona bi im morala dati naušnice inače bi dobila batina. 

Ja to nikad nisam radila jer nisam imala potrebe, a i onda se sve može saznat. Cura se vrati doma bez rinčica i starci je pitaju gdje su joj, onda ona veli da su joj neke cure uzele, pa se u sve uključi policija... 

To nije dobro. Nekad su znale zaradit u kasinu. Recimo uložiš 10 kuna na rulet, pa ako te krene, možeš dobit dosta. Ja sam u kasinu prvi put bila u 2. razredu. 

Možeš ući bez problema, samo moraš bit samouvjeren, uđeš bez pitanja, jer ako kažeš “Dobar dan!”, onda baš zvučiš kao dijete, a ovako te nitko ništa ne pita.

Tući sam se naučila na ulici, nisam nikad ništa trenirala, nisam ni trebala. To bar brzo naučiš. U početku, dok ne znaš, čupaš i šamaraš, no malo gledaš oko sebe šta rade drugi i kako se tuku i kopiraš ih. 

Znala sam gledati mečeve boksa i kickboksa, kako oni udaraju i kopirat udarce. Nikad nisam tukla slabije od sebe. To mi je totalno bezveze.

Thinkstock

Gledam ove prvašiće, oni nađu nekog jadnika u razredu, nekad najslabijeg i onda ga maltretiraju. Slome mu naočale, uzmu džeparac, čak ga tjeraju da se pred njima samozadovoljava u zahodu i onda to snimaju. To mi je užas. 

Faca si ako istučeš nekoga starijeg i jačeg, a ne nekog jadnika. Meni su bile najdraže starije cure, koje su bile bahate ili se prenemagale. 

Nakon što su “pobrale” batina brzo bi se spustile na zemlju. Bila sam puna bijesa i morala sam ga negdje izbaciti. Kod kuće sam imala sve pa sam uzbuđenje tražila drugdje, na ulici.

U 2. razredu srednje, tad sam se najviše tukla, znala sam se tući 2-3 puta tjedno. Bilo je cura koje bi se “našmrkale” kokaina kako bi se osjećale jače i hrabrije.

Ili bi se napile ili napušile pa bi se onda htjele tući. Meni je to užas, ja se nikad nisam drogirala i nisam to dozvoljavala. Rekla sam im ako se žele drogirati, više neće biti u društvu. 

Ako se hoćeš tući, za to ti ne treba nikakav dodatni stimulans. Znam neke cure i dečke koji su umrli od droge, predozirali se. U nekoliko mjeseci na Knežiji umrlo ih je sedam.

Jednom su se žile zaštopale jer su mu pomiješali neki kreč s heroinom. Meni su tučnjave i taj način života dosadili negdje u 3. razredu. Odlučila sam se povući. Vidjela sam da sve to nema nikakvog smisla. 

Laku noć, Hrvatska Ekonomix CNN: Srbija je top destinacija, a Hrvatska nije!

Prvo sam se povjerila starijoj sestri. Ona mi je objasnila da neke stvari mogu riješiti i verbalno, a ne samo fizički. Tad sam rekla i starcima. Ne bih mogla podnijeti da oni to doznaju od policije ili nekog drugog. 

Nije mi bilo lako izvući se. U početku, kad bi me frendice zvale da se idem tući, rekla bih da ne mogu, da imam nekog drugog posla. Kasnije sam im rekla da to više ne želim, da sam se povukla. 

Dotad sam već stekla neki status, neko poštovanje, pa me više nitko nije ni dirao. Ukoliko sam ipak morala reagirat, onda bih nazvala curu koja radi probleme i objasnila joj što će joj se dogoditi ako se ne “opameti”. To je obično bilo dovoljno.

Planiram studirat, obrazovat se i napravit nešto od sebe, postići nešto. Iskreno, ne bih voljela da moja djeca otkriju kakva sam bila i što sam radila. 

Kako bih im mogla zabranit da se tuku kad sam i ja to radila? Samo bi mi rekli - pa i ti si bila takva. Pokušavam utjecat na svoje frendice, nagovaram ih da se prestanu tući, da je to bezveze, neke sam uspjela preobratit, a nadam se da ću još neke.

Jer ako ostaneš na toj razini, ako ostaneš na dnu, upropastit ćeš se ili umrijeti.